I IMT SE NAMIRIO U BORBI ZA OPSTANAK NA „NEOSVOJIVOJ TVRĐAVI“: Nije (samo) Lalatović krivac

Ako je jesenas i bilo osnova za pravdanje katastrofalnog učinka u ulozi domaćina (zbog dva domaćinstva na TSC areni), sada je izvesno da je „neosvojiva tvrđava“ postala poligon za rasprodaju ne samo bodova nego i ugleda kluba u čiju tradiciju se zaklinjahu i na njoj inspiraciju crpehu svi igrači generacije za zaborav. Kako igrači, tako i njihovi predvodnici s klupe koji od utakmice do utakmice, ničim izazvani, najavljuju pobedu koja ne pristiže, a koja bi prethodilaželjenom pobedničkom nizu. Pobedničkog niza ni na horizontu želja i navijačkih očekivanja. Želja je, ipak, jedno, a namera je sasvim nešto drugo. Između želje i namere stoji kolektivni kvalitet, satkan od vrednosti svakog igrača ponaosob. Kvalitet želju i nameru ne razdvaja, on ih povezuje, pretačući želju u nameru za rezultatskim uspehom. 

Dva gola, za tri prolećna boda od 12, koliko ih je bilo na raspolaganju u četiri utakmice... Premalo za ubedljiviju posetu „Karađorđu“, makar da se ni ulaz na tribine nije naplaćivao. Nije trener kriv. Nenad Lalatović je rezultatima dokazao koliko vredi, trenirajući 18 klubova (računajući i dve srpske selekcije različitih uzrasta) u svojoj 15-godišnjoj trenerskoj karijeri. Nisu krivi ni Krtolica, ni Bandović, kao što nisu Popović ni Batak, a najmanje Rastavac... Jubilarni, stoti Vošin trener u njenoj 111 godina dugoj istoriji, je u trenutku krajnje iskrenosti jesenas, ulazeći u pres salu „Karađorđa“, vrlo negativno ocenio selekciju igrača koji su mu na raspolaganju. Zaćutao je kada mu je sportski sektor predočio kako je cenio isti taj igrački kadar uoči potpisivanja ugovora s klubom. U pravu su i jedni i drugi: Lalatović ocenom o selekciji igrača, kao i sportski sektor u stilu one „di si bija kad je grmilo?“

Šta je, tu je... Od Vojvodine jedino je poslednjeplasirano Jedinstvo iz Uba učinkom lošije na domaćem terenu. Uzroci lošim rezultatima znatno su dublji od činjenice da je sreća Voši okrenula leđa u susretu koji je najavljen frazom, baš kao i prethodne, „nema nam kud, jedino pobeda dolazi u obzir“. Jedan od razloga Vošinom posrnuću jeste odsustvo sluha za važnost uspostavljanja kostura ekipe. Ni trojica Lalatovića ne bi mogli da ga sazidaju u pauzi prvenstva, ili između dve utakmice u prvenstvu. Istina, lako je sada biti general posle bitke, ali ovde i podoficiri mogu da uoče da je od 15-orice igrača (zajedno sa izmenama) iz prošlogodišnjeg meča sa IMT-om na „Karađorđu“, sada u sastavu bio jedino Đorđe Crnomarković. Za postizanje kohezije u kolektivu, satkanom od igrača sa svih strana sveta, ispostavilo se, nije dovoljan samo stepen pojedinačnih fudbalskih vrednosti. Svako ko je u fudbalu učestvovao i u praksi fudbalskoj učio ima na umu značaj kostura, oplemenjenog nekolicinom novajlija na određenim pozicijama u timu. 

Kupuprodaja igrača u minule tri godine i koji mesec pride, bio je jedan od činilaca u uspostavljanjufinansijske i svake druge stabilnosti kolektiva šampionske tradicije. Ne samo za normalno funkcionisanje Vojvodine, nego za njen goli opstanak, s obzirom na to u kakvom je stanju zatečena dolaskom aktuelnog rukovodstva. Sve do aut linije klub funkcioniše u skladu sa standardima kolektiva koji zna šta hoće i koliko može. Međutim, za opštu ocenu i navijački utisak jedino je rezultat na terenu važan, praćen utiskom da je tim na evropskom putu. Promenama trenera kupovan je mir takozvanim šok terapijama, koje su kratkoročnim rezultatima na terenu samo odlagali utisak o nemoći tima, pretenciozno označenog „drugim najboljim timom u Srbiji“. Forsiranje igrača iz sopstvene škole najavljen je kao fundament u budućnosti Vojvodine. Naravno, uz kupoprodaju igrača, ali ne po svaku cenu. Najmanje po cenu urušavanja koliko toliko vraćenog poverenja i onih nekoliko stotina promrzlih sugrađana na tribinama. Došli bi oni svakako na utakmicu i da ulaz na tribine „Karađorđa“ nije bio besplatan.

L. Bakmaz