БРАЧНИ ПАР КОЈИ ЈЕ СВЕ РАДИО ЗАЈЕДНО Јоксићи чак и у смрт отишли руку подруку
Да постоји љубав толико снажна и велика између супружника коју ни смрт не може прекинути, потврдио је брачни пар Јоксић из горњомилановачког села Доња Врбава, пише Рина.
Њихова љубавна прича за живота била је бајковита, али ће остати записана у вечности јер ни смрт није могла да их растави. Њих двоје се никада нису раздвајали, па су и на онај свет отишли заједно. Он је преминуо два сата после поноћи, а она следећег јутра.
– Иако је Марија била старија, Богољуб је први поклекао под теретом година, а недуго за њим у постељу пала је и она – изјавила је за Рину њихова снаха Љиљана Миловановић. – Тада су се чак и у болесничкој постељи држали за руке, гледали се, причали једно другом. Затим су једно друго мазили по лицу и рукама. Увек је питао за њу „је л' жива моја цура”. Када су морали бити хоспитализовани, обоје смо их возили на јутарњи или вечерњи пољубац, нису могли једно без другог.
Марија и Богољуб су се упознали у Немачкој, у Визбадену и тамо је кренула њихова љубавна прича. Од тренутка кад су се срели више се нису раздвајали. Нису имали децу и све те године једно другом су били све. Сви су их знали само као пар, јер нигде их нисте могли видети одвојено.
– Увек сам се питала како они имају те приче и идеје увек за неки разговор, и то је сваки пут било различито. Увек су били срећни, заљубљени и задовољни. Никада нисам чула неку свађу или да су повисили тон – казала је Богољубова синовица Весна Гојковић.
Имали су, додаје, леп живот. Често су путовали у иностранство, волели су море. Обишли су уздуж и попреко Француску, Италију, Шпанију, свуда су путовали заједно и стицали пуно пријатеља.
Након стицања пензије одлучили су да старост проживе у Шумадији, у Богољубовом родном селу Доња Врбава. Њихова љубав свих тих деценија била је исто јака, упркос позним годинама волели су се као и првог дана. Једно другом су били заправо мотив за живот.
- Ујак је желео да живи да не би остала Марија сама, а она да Богољуб такође не би био сам. Имам утисак да су на тај начин једно другом продужавали живот, нису хтели да се растану на овом свету – истакла је снаха Љиљана.
Међутим, њихова велика љубав тријумфовала је и над смрћу. Пошто је била старија, Марија се плашила, када умре, ко ће се бринути о Богољубу и ко ће га гледати.
– Али, ето, он је желео да умре пре ње. Тако је и било, он је умро у два сата и петнаест минута у ноћ у 97. години живота, а она у 11 и 20 ујутру у 104. години – прича Весна.
Ова надасве необична прича о огромној и несвакидашњој љубави заиста може бити пример многима. Они су на себи својствен начин дефинтивно доказали да када се двоје људи за живота толико воле и поштују, као што су то радили главни актери приче, онда ни смрт није препрека да оду заједно. Богољуб је отишао први, да као прави џентлмен уз дубок наклон и рукољуб пружи сигурност и дочека Марију кад буде дошла на онај свет.
