(ФОТО) НЕКОЛИКО ТЕЗГИ И МНОГО ПРИЧА Пијаца у Степановићеву  некако одолева, а докле ће...

Пијачни простор сам по себи је скорман, свега неколико тезги и исто толико продаваца, док је купаца још и мање. Без обзира на то, могуће је пронаћи занимљиву робу, као и чути различите приче људи који су ту провели деценије живота.

Пијачни дан за трговце почео је око осам часова, када их је екипа „Дневника” затекла како се распакују и ређају артикле. На тезгама у центру Степановићева понељком се могу наћи домаћи резанци, ручно прављене метле, чарапе, купке, кућна хемија, слаткиши, кафа, храна за псе и још много тога.

- Сваког понедељка већ 17 година излазим на пијацу, мало је село и због тога нема потребе да буду два пијачна дана – рекла је за „Дневник” Сава Бероња. – Купаца нема пуно, али увек успем да продам неколико паковања домаћих резанаца. Некада је било више муштерија, али их је из године у годину све мање.

Како је додала, пијаца у Степановићеву у овом издању направљена је пре десетак година, када је Месна заједница тог новосадског приградског насеља поставила лимене тезге. Годинама пре тога пијачари су робу продавали на оближњем ћошку махом са клупа, картона или тезги које сами направе.

Војин Свитлица је скоро цео животни век провео правећи метле коровњаче, које продаје понедељком на пијаци у Степановићеву за 450 динара.

-  Остарио сам, већ сам у осмој деценији, не могу више да направим количине које сам некад правио без проблема – казао је Свитлица. – Ни купаца нема као раније. Некада сам све метле које донесем на пијацу и распродао, а сада не памтим када се то последњи пут десило. Мучан је посао правити метле, коров ко коров, расте сам од себе, али га је потребно орезати да би метле излгедале лепо, али и биле практичне. Када сам приметио да се све слабије продају метле, почео сам да продајем и чарапе, као лакши начин зараде.

Никола Алексић три деценије већ на пијацама у Степановићеву и Кисачу продаје кућну хемију, купке, кафу, слаткише, храну за псе и још много тога. Већину својих производа набавља на Кванташу и труди се да код њега цене буду приступачније него у продавницама.

- После пандемије корона вируса се све променило, пре тога су пијаце биле пуне, а сада је продаја баш танка – рекао је Алексић.

Каже да млади не долазе на пијацу.

- Не може се нико млађи до 35 видети овде, док је старијихих сваке године све мање и не знам докле ће вредети да се овде долази. Сећам се времена када никако нисам смео да пропустим пијачни дан, што се каже долазио сам и када су падале секире. Углавном робу купујем на Кванташу или у продавницама када је неки погодан попуст. Тешко је цене одржати таквим да су пристпачне, а да ипак може да се заради и живи од продаје. Пре је важило да су продавци са пијаца пуни пара, а сада смо само статистичка грешка – прича Алексић.

Док је екипа „Дневника” одлазила са пијаце Сава, Војин, Никола и њихове колеге остали су да чекају мушетерије и да се надају да ће пијаца у Степановићеву видети неке, ако не боље, барем топлије дане.