НОВА ВИЗИЈА: Уметничке дисциплине

Зборник је подељен  у четири тематске целине у којима су заступљени радови из историје уметности и књижевности, архитектуре, филозофије и пројектног менаџмента у уметности, а на крају је рад др Биљане Мицков, који се бави бихејвиористичким простором институција културе и њиховим писаним формама. 
Према речима рецензенткиње зборника др Христине Микић, сваки рад придоноси специфичном сегменту разумевања културних феномена и њиховог утицаја на савремено друштво. 
Текстом „Методолошки проблеми писања о савременој уметности: пример спациоанализе као дискурса”, др Зоран Ерић анализира методолошке проблеме с којима се суочавају писци о савременој уметности, посебно акцентујући значај трансдисциплинарног приступа и ширења теоријских оквира за анализу уметничких појава у пракси. Посебно осмишљен дискурс назван спационализа,  аутору служи за истраживање и интерпретацију друштвених и уметничких појава.  
„Генеза односа путописне књижевности и туризма: случај српског међуратног путописа” проф. др Владимира Гвоздена, представља разраду ауторовог  истраживања из књиге „Српска путописна култура 1914–1940” („Службени гласник”, 2011). Рад је покушај објашњења настанка раскола између књижевности као израза високе културе и туризма као израза масовне културе, расправљајући најпре о трансформацији путовања у туризам крајем 19. столећа. 
Амбивалентан однос између путника и туристе анализиран је кроз примере текстова из такозваног „златног доба” српског путописа – раздобља између краја Првог светског рата и почетка Другог светског рата. Нарочито је интересантна анализа књиге-водича „Бедекер”, чије елементе садрже и поједини путописи.
Текст проф. др Бојане Ковачевић Петровић „Латиноамеричке књижевне поетике” бави се развојем латиноамеричке књижевности од раних романа насталих у 19. веку, до савремених аутора. Посебна пажња посвећена је књижевним поетикама Карлоса Фуентеса и  Габријела Гарсије Маркеса, чиме се указује на њихов допринос у стварању највећег феномена у историји светске литературе  – „бума” латиноамеричке књижевности шездесетих и седамдесетих година 20. века. Нису изостављена ни имена књижевница попут Луисе Валенсуеле, Елене Понијатовске, Маријане Енрикес, Саманте Швеблин, и многих других, чиме је указано на то да хиспаноамеричка проза има пут који се непрекидно развија и обогаћује новим приступима, стиловима и темама. 
„Однос скулптуре и звука – редизајн предмета као полазиште у истраживању звука” проф. др Николе Мацуре, јесте текст који потврђује премису др Христине Микић о томе да ова збирка радова није само теоријска, већ подстиче читаоце да истражују и критички размишљају о културним праксама кроз иновативне приступе. Испитујући однос скулптуре и звука, односно релације између скулптуре, као материјалне, и звука као нематеријалне форме, Мацура војне реквизите (пушке, гранате, бомбе и друге предмете) уклапа у звучне објекте (инструменте). У овом пројекту, међутим, није укључен само аутор, већ и други појединци, а интеракција са публиком остварена је посредством кратких видео-записа у којима су представљени неки од звучних објеката. 
Сличан приступ има и Адриан Крањчевић, који  у раду „Музика у простору / простори музике” истражује однос простора и музике, као и појаву музике у дигиталном окружењу. Анализирајући  појаву музике у дигиталном окружењу, Крањчевић је представио и пројекат, односно дигиталну платформу „Војвођански композитори”, који спроводи у сарадњи са Културним центром Војводине „Милош Црњански”, а који се тиче архивског рада на проучавању и очувању културног доприноса композитора повезаних са Војводином. 
С друге стране, текстови др Валентине Чизмар „Scribere philosophicum – о просторима филозофије и уметности”, као и  проф. др Миљане Зековић и проф. др Драгане Константиновић „Написана архитектура”, између осталог, представљају различите приступе у писању филозофске књиге, односно нови – модерни – текст архитектуре. Чизмар један посебан аспект у раду посвећује анализи језика у филозофији као начину комуникације и изражавања идеја, док Зековић и Константиновић пишу о важности архитектонског текста и писања у архитектури кроз преглед четири праксе истакнутих мислилаца и пројектаната 20. и 21. века: Ле Корбизијеа, Питера Ајзенмана, Рема Колхаса и Ранка Радовића. 
Важност овог зборника представља управо здруживање различитих тематских области које указују на чињеницу да ова књига не представља хомогену перцепцију уметности, већ пружа нову визију сагледавања уметничких дисциплина.

Љиљана Никић