РЕЗОН Може ли пленум заменити народ?

Пише: Милорад Бојовић

Све што почне има свој крај. Ништа не траје вечно. Студенти већ три месеца истрајавају у блокадама улица и институција под слоганом „Све мора да стане”. У петак су са свих страна стили у Нови Сад да блокирају сва три градска моста, да Новосађани не могу нигде да иду. Кажу да то раде из огромне љубави према Србији. Морам признати да је у питању доста необично испољавање емоција. Али, опет, љубав може имати и своје патолошке облике. 

Кажу нећемо револуцију. Кажу нећемо да разговарамо ни са ким. Не желе нову владу. Не желе изборе. Шта је онда циљ? Може ли пленум да замени цео народ? Да неколико хиљада одлучи уместо милиона? Необична демократија. Кажу нећемо да разговарамо с Вучићем, с Вучевићем, са влашћу. Нити СНС-ом. То су изговори. Алиби, да до разговора никад не дође. Како онда мислите да се ствар разреши? Како да дође до унапређења земље, ако ни студенти ни опозиција не желе да причају с представницима власти? Како ће доћи до унапређења институција? Власт има велику подршку грађана. Шта ћете урадити са њима? Игнорисати их? Искључити из друштва? Одузети им право гласа? На који начин мислите да решите кризу? То је могуће на три начина. Дијалогом. Изборима. Или насилном променом власти. Ви то можете звати револуција. У пракси се то зове државни удар. 

Актуелна власт сматра да је поштено победила на демократски организованим изборима, на којима је учествовало 18 листа. И размишља о могућности да се поново иде на изборе. Опозиција и студенти то с индигнацојом одбијају. Шта је решење? Уколико остану истрајни у томе да неће разговор, али да неће ни изборе, онда нема много алтернатива. Или насилна смена власти. Или ће ненасилне блокаде трајати вечно. Власт се неће повући јер иза себе има убедљиву већину грађана. СНС може да изабере нову владу и влада до редовних избора 2028. Студенти не студирају, ђаци не иду у школу, професори и наставници примају плату, а не раде. Лекари, глумци, оперски певачи, и други уметници запослени у позориштима исто. Је ли то избор којем тежите? 

Занимиљиво је да сем студената и ђака, који живе у џепу својих родитеља, сви учесници протеста имају државни пос’о. Професори. Лекари. Глумци. Оперски певачи. Наставници. Нико од побуњеника не ради у фабрикама. Нико из фабричке хале не иде да блокира улице. Имају посао и плату. Могу да купују, путују, школују децу. Мали је број предузетника, малих привредника, и власника компанија, који подржавају блокаде и учествују у њима. 

Пошто нема раднике, јер их је оставила без посла, опозицији су да би дошла на власт, потребне особе без успомена. Без опомињуће жаоке сећања. Само ђаци и студенти не знају да је опозиција вишеструко гори избор за Србију. Ко год има више од 40 година, а није био интересно везан за некадашњу власт, зна како изгледа просперитет по њеном моделу. 

Сиве еминенције пленума знају сву погубност такве симбиозе. Зато се пленуми јавно ограђују од опозиције. Међутим, студентима нико није рекао да у борби за моћ ништа није онако како изгледа. Да су увек игра двострука игра. Као у Скорсезеовом филму. Народ се с разлогом пита ко је донео намештај на факултете у блокадама? Ко обезеђује храну? Ко одређује шта се блокира? Зашто се блокирају мостови? Зашто се омета живот обичних људи? Како им је пало на памет да блокирају саобраћај? Да траже оставке политичара? Како је могуће да нису читали Пекића, Павића, или Киша, али да до детаља знају како се руши власт? 

Траже прелазну владу коју би водио неки универзитетски професор. Србија има представничку владу. Представничка влада бира се у парламенту, чији се састав бира на изборима. Да би нестраначки експерт постао премијер, мора се кандидовати на изборима. Постојећа парламентарна већина добила је поверење народа на програму убрзане изградње и раста плата. Програм блокада је да се све заустави. То мора да се кандидује као политички програм. Да се дефинише у 10 или 20 тачака, шта ће све бити заустављено. На које време. И да грађани кажу је ли им то по вољи. 

Шта би био задатак те прелазне Владе? Измена сета правосудних закона није могућа без Скупштине. Или је план да се влада уредбама, као после 5. октобра? Ко би био део прелазне владе? Опозицију чине 22 странке. Ко би представљао студенте? Цела опозиција? Највероватније нико! Опозиција се бори само за себе с надом да прелазна влада потраје што дуже. Најмање до избора 2028. Ако у тој прелазној влади нема студената, онда је опозиција преварила и њих и народ. Ако до прелазне владе дође, онда је опозиција и дилу с влашћу.

Да би постали аутентична снага и јасно се оградили од опозиције, студенти би морали да се организују у политички покрет. Ко би били лидери тог покрета? Ко су студенти, који су „једнакији” у односу на друге студенте? Ко је Мајор, ко Снешко, ко Боксер, а ко ће бити Наполеон? Ко ће мењати седам светих пленумских заповести? Ко је читао Орвела зна о чему причам. Ко је Ралф, Сајмон, Џек? Ко се бави стратегијама и тактикама? Не могу сви заповедати? Могу само гласати. То нам је објаснио Голдинг у „Господару мува”. Уласком у политику, студенти би потврдили да се нису борили за боље друштво, него за себе!

Аутор је стручњак за односе с јавношћу