REZON Može li plenum zameniti narod?

Piše: Milorad Bojović

Sve što počne ima svoj kraj. Ništa ne traje večno. Studenti već tri meseca istrajavaju u blokadama ulica i institucija pod sloganom „Sve mora da stane”. U petak su sa svih strana stili u Novi Sad da blokiraju sva tri gradska mosta, da Novosađani ne mogu nigde da idu. Kažu da to rade iz ogromne ljubavi prema Srbiji. Moram priznati da je u pitanju dosta neobično ispoljavanje emocija. Ali, opet, ljubav može imati i svoje patološke oblike. 

Kažu nećemo revoluciju. Kažu nećemo da razgovaramo ni sa kim. Ne žele novu vladu. Ne žele izbore. Šta je onda cilj? Može li plenum da zameni ceo narod? Da nekoliko hiljada odluči umesto miliona? Neobična demokratija. Kažu nećemo da razgovaramo s Vučićem, s Vučevićem, sa vlašću. Niti SNS-om. To su izgovori. Alibi, da do razgovora nikad ne dođe. Kako onda mislite da se stvar razreši? Kako da dođe do unapređenja zemlje, ako ni studenti ni opozicija ne žele da pričaju s predstavnicima vlasti? Kako će doći do unapređenja institucija? Vlast ima veliku podršku građana. Šta ćete uraditi sa njima? Ignorisati ih? Isključiti iz društva? Oduzeti im pravo glasa? Na koji način mislite da rešite krizu? To je moguće na tri načina. Dijalogom. Izborima. Ili nasilnom promenom vlasti. Vi to možete zvati revolucija. U praksi se to zove državni udar. 

Aktuelna vlast smatra da je pošteno pobedila na demokratski organizovanim izborima, na kojima je učestvovalo 18 lista. I razmišlja o mogućnosti da se ponovo ide na izbore. Opozicija i studenti to s indignacojom odbijaju. Šta je rešenje? Ukoliko ostanu istrajni u tome da neće razgovor, ali da neće ni izbore, onda nema mnogo alternativa. Ili nasilna smena vlasti. Ili će nenasilne blokade trajati večno. Vlast se neće povući jer iza sebe ima ubedljivu većinu građana. SNS može da izabere novu vladu i vlada do redovnih izbora 2028. Studenti ne studiraju, đaci ne idu u školu, profesori i nastavnici primaju platu, a ne rade. Lekari, glumci, operski pevači, i drugi umetnici zaposleni u pozorištima isto. Je li to izbor kojem težite? 

Zanimiljivo je da sem studenata i đaka, koji žive u džepu svojih roditelja, svi učesnici protesta imaju državni pos’o. Profesori. Lekari. Glumci. Operski pevači. Nastavnici. Niko od pobunjenika ne radi u fabrikama. Niko iz fabričke hale ne ide da blokira ulice. Imaju posao i platu. Mogu da kupuju, putuju, školuju decu. Mali je broj preduzetnika, malih privrednika, i vlasnika kompanija, koji podržavaju blokade i učestvuju u njima. 

Pošto nema radnike, jer ih je ostavila bez posla, opoziciji su da bi došla na vlast, potrebne osobe bez uspomena. Bez opominjuće žaoke sećanja. Samo đaci i studenti ne znaju da je opozicija višestruko gori izbor za Srbiju. Ko god ima više od 40 godina, a nije bio interesno vezan za nekadašnju vlast, zna kako izgleda prosperitet po njenom modelu. 

Sive eminencije plenuma znaju svu pogubnost takve simbioze. Zato se plenumi javno ograđuju od opozicije. Međutim, studentima niko nije rekao da u borbi za moć ništa nije onako kako izgleda. Da su uvek igra dvostruka igra. Kao u Skorsezeovom filmu. Narod se s razlogom pita ko je doneo nameštaj na fakultete u blokadama? Ko obezeđuje hranu? Ko određuje šta se blokira? Zašto se blokiraju mostovi? Zašto se ometa život običnih ljudi? Kako im je palo na pamet da blokiraju saobraćaj? Da traže ostavke političara? Kako je moguće da nisu čitali Pekića, Pavića, ili Kiša, ali da do detalja znaju kako se ruši vlast? 

Traže prelaznu vladu koju bi vodio neki univerzitetski profesor. Srbija ima predstavničku vladu. Predstavnička vlada bira se u parlamentu, čiji se sastav bira na izborima. Da bi nestranački ekspert postao premijer, mora se kandidovati na izborima. Postojeća parlamentarna većina dobila je poverenje naroda na programu ubrzane izgradnje i rasta plata. Program blokada je da se sve zaustavi. To mora da se kandiduje kao politički program. Da se definiše u 10 ili 20 tačaka, šta će sve biti zaustavljeno. Na koje vreme. I da građani kažu je li im to po volji. 

Šta bi bio zadatak te prelazne Vlade? Izmena seta pravosudnih zakona nije moguća bez Skupštine. Ili je plan da se vlada uredbama, kao posle 5. oktobra? Ko bi bio deo prelazne vlade? Opoziciju čine 22 stranke. Ko bi predstavljao studente? Cela opozicija? Najverovatnije niko! Opozicija se bori samo za sebe s nadom da prelazna vlada potraje što duže. Najmanje do izbora 2028. Ako u toj prelaznoj vladi nema studenata, onda je opozicija prevarila i njih i narod. Ako do prelazne vlade dođe, onda je opozicija i dilu s vlašću.

Da bi postali autentična snaga i jasno se ogradili od opozicije, studenti bi morali da se organizuju u politički pokret. Ko bi bili lideri tog pokreta? Ko su studenti, koji su „jednakiji” u odnosu na druge studente? Ko je Major, ko Sneško, ko Bokser, a ko će biti Napoleon? Ko će menjati sedam svetih plenumskih zapovesti? Ko je čitao Orvela zna o čemu pričam. Ko je Ralf, Sajmon, Džek? Ko se bavi strategijama i taktikama? Ne mogu svi zapovedati? Mogu samo glasati. To nam je objasnio Golding u „Gospodaru muva”. Ulaskom u politiku, studenti bi potvrdili da se nisu borili za bolje društvo, nego za sebe!

Autor je stručnjak za odnose s javnošću