„МИСЛИМ ДА ОЧЕВИ НИСУ НЕОПХОДНИ У ЖИВОТУ...“ Горан Бреговић о трагедијама на његовом имању и жељи да очува виноград

Иако је желео да настави традицију свог оца, трагедије које су се догодиле у његовом окружењу натерале су га да прекине са тим планом.

- Мислим да очеви нису неопходни у животу, не зна се чему тачно случај и данас то мало боље разумем. У мом одгоју, отац је био невидљив, али је, самим тим што је био присутан, морао бити и неки модел - почео је своју причу Бреговић, истакавши да му је отац био добар модел, напомиње и то да је на несрећу, био алкохоличар.

- Због тога се развео од маме. Тако је пропала једна огромна љубав. Имао сам десет година, мој млађи брат пет. Када човеку умре мајка, то је велика катастрофа. Јер, она је неко с ким се волите свакодневно. Отац вам никада на тај начин не поверава осећаје. И када умре, ви заправо кренете да проверавате свој однос са њим. Што сам старији, чини ми се да све више личим на оца. Када се пензионисао, отац се вратио у своје село, у Загорје, Свети Петар Чврстец. Првих пет или шест година није хтео да у кућу уведе струју. Ни воду. Ето, није хтео. Када дођете код њега, морате да разговарате и нема телевизора. Иначе, у том селу је био једини који је отишао у партизане, остали су били у домобранима. Моја мама га је увек зафркавала како је у партизане отишао јер су тамо биле боље рибе. Сеоски поп га је у шали наговарао да не иде из села, да остане да код њих умре, јер на гробљу нису имали ниједног партизана. Кућа му је била мало изван села, у неком шумарку. Сећам се, једном сам, враћајући се са неке турнеје, изненада свратио до њега; нисам се ни могао најавити јер није имао телефон. Већ је био пао мрак. Причао сам и провирио кроз прозор. Отац је седео за столом, пустио транзистор и пева. Сам. Иде песма, а он хвата оне сељачке кварте и квинте. Понекад би, са тим својим сељацима, свирао виолину. Често о себи мислим на тај начин. Могу се замислити - испричао је и каже да када размишља о оцу схвата да би волео једну ствар.

Након очеве смрти, Бреговић је наследио виноград, али трагедије у селу, укључујући покушаје самоубиства блиских људи, довели су га до закључка да виноград није вредан даљих покушаја.

- Волео бих да умрем као и он. Отишао је срећан, лако. И испунио је жељу сеоског попа. У том свом селу Свети Петар Чврстец код Крижеваца. Наследио сам виноград, али нисам имао када да правим вино. Добијао сам га од рођака који су се једно време бринули о очевом винограду. Од тих хиљаду литара, стотину је била грађевина, а остатак оно домаће које се сече киселом водом. Сељаци су волели очево вино. Када је отац умро, договорио сам се са рођаком да пази на виноград. Хтео сам да наставим. Због оца. Рођак је кренуо да ради и да ми шаље грађевину, а за себе је задрживао остатак, такав је био договор. Након пола године, позвао ме је и рекао да не може даље. Његова жена је покушала да се убије, бацила се под воз, па ето. Отишао сам у село да видим ту жену. Воз јој је откинуо руку. Као бивши студент филозофије готово професор, кренуо сам да разговарам о смислу живота са женом која је неколико дана раније покушала да се баци под воз. Говорио сам о деци, о породици. Сваког јутра се будим у четири ујутро, радим до увече и ништа не стижем. Ништа не стижем. То је било све што је рекла. И, шта ћете онда уопште говорити некоме ко вам тако нешто каже? Отишао сам. Рођак ми је убрзо јавио да је његова жена, у следећем покушају, успела да се убије. Обесила се. Више није имало смисла тражити од њега да се бави мојим виноградом. Пронашао сам другог, али је он, након пола године, добио рак грла и умро. Е, онда сам сео и израчунао: цело село има двадесет кућа, а ја сам, због тог винограда, за непуне две године успео да побијем двоје људи. Боље га оставити с миром, па када одем у пензију, сам ћу се њиме позабавити - испричао је Бреговић.

Каже да може себе да види како се вратио у то загорско село.

- Могао бих, да, да. И овде у Београду сам на сличан начин организован: имам своју башту, своју боранију, парадајз, шаргарепу. Речју скоро пољопривредни произвођач! Мој баштован је Херцеговац, па посади и раштан. Ево, данас једемо раштан. Директно из моје баште! Тако је почео и мој отац, на балкону је садио парадајз. Мајка је умрла раније, док сам био у војсци. И она је из Хрватске, из Вировитице. Њени Перићи су пореклом из села Казанци, граница Црне Горе и Херцеговине. Деда је био Солунац и после Првог светског рата је у Славонији, као награду, добио неку земљу. Колонисти. Из свог завичаја су довукли и име села Чемерница. Дивно! Само Црногорци и Херцеговци могу давати таква грозна имена селима. Када је почео Други светски рат, мој деда је отишао у партизане, а моју бабу, два ујака, тетку и моју маму одвели су у Јасеновац, на вратима логора су размењени за неке заробљене Немце. Онда су стигли у Србију и моја баба је цео рат издржавала децу тако што је шверцовала дуван из Херцеговине. Искакала је из воза пре него што уде у железничку станицу Београд испричао је Бреговић.

У међувремену, Горан је са супругом Џенаном Суџуком, манекенком, изградио живот у Паризу. Пар се венчао 1993. године, а кумови су им били Емир Кустурица и Амила Сулејмановић, пратећи вокал Бијелог дугмета.

Од тада па до данас Џенана живи у Паризу, где је пар добио и три ћерке: Ему, Уну и Лолу.

(Telegraf.rs/Scandal)