СТАРИ ЗАНАТИ НА ИЗУМИРАЊУ: Ко ће сачувати корпаре, јорганџије и шеширџије? МОЖЕ ЛИ ЗАКОН ДА ПОМОГНЕ
Последњих деценија, један за другим, ишчезавају стари занати и све је мање оних који уопште знају за, рецимо, корпаре, јорганџије, шеширџије, клонфере (лимаре), пударе, коваче...
Готово да уопште више нема оних који се сећају времена када се радило ручно, када су се ствари поправљале, а не бацале као данас и кад се радило по мери.
Наравно, не треба очекивати да ће се то време икада вратити јер нема разлога за то, али би било добро да се поједини занати сачувају и пренесу новим нараштајима. Ипак, савремен начин живота, када је време веома скупо, променило је многе навике и понашања, све је мање занатлија, а очување старих заната веома је отежано. По речима секретара Удружења самосталних занатлија Новог Сада Вељка Анђелића, много се тога променило, али не и правилник о старим занатима па тако у њему постоје занати којих просто више нема, а нема неких који већ дуго постоје.
- Да би занати уопште, односно бављење њима, имали већи одјек и да би значили више, неопходно је доношење закона о занатству, којег у Србији нема - каже Анђелић. - Сигурно је да би постојање тог закона допринело бољем положају и унапређењу заната уопште, па, наравно, и старих заната, занатлија, али и оних који би то желели да буду. Увођење закона о занатству допринело би да се сачувају занати који имају будућност, а да се они за којима више нема потребе - угасе јер се не може сачувати нешто што ником не треба. Постојећи Закон о предузетништву нимало се не дотиче заната, а правилник о старим занатима није се мењао више од 60 година. Закон о класификацији делатности не препознаје занатство, па је тешко анализирати ситуацију на терену.
Он указује и да би одговарајући закон о занатству отворио више могућности за образовање занатских кадрова.
- Сада је стање веома лоше, у школама се многа одељења гасе, односно не формирају се јер нема довољно деце која желе да упишу занатску струку - каже Анђелић.
Погодности у односу на друге занталије
Власници сертификата старог заната остварују одређене погодности у одно-су на друге занталије - каже Вељко Анђелић.
- Наиме, они остварују право на субвенционисана стредства која обезбеђују одговарајуће министарство или локална самоуправа. Они који имају сертификат старог заната немају обавезу да поседују фискалну касу, у најнижој су категорији задужења и остварују могућност да добију средства намењана за развој и унапређење старих заната.
Када је реч и старим занатима, каже Анђелић, од око 1.000 чланова Удружења, свега тридесетак има сертификат старог заната. Он истиче и да би кројач и обућар требало да буду у категорији старих заната јер уносе у сваки свој производ креативност и оригиналност.
- Пре него што неко добије статус да је занат којим се бави из сфере старих заната, потребно је направити неколико корака. Да би се неко, рецимо, бавио дуборезом, потребно је да пре тога отвори столарску радњу, па је тек онда у прилици да Министарству привреде поднесе захтев за добијање сертификата за дуборез. Након подношења захтева, надлежни из министарства излазе на терен, радионицу, где онај који жели да се бави тим занатом демонстрира своје умеће, поступак израде који подразумева да се ради на начин на који се радило некада, ручно. Уколико су сви неоходни услови задовољени, издаје се сертификат који траје 10 година. Овај поступак прилично дуго траје и требало би га децентрализовати, односно омогућити да се њиме баве надлежни на нивоу локалних самоуправа - истиче Анђелић.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
