"Позориште ми је било живот, али сада је превише напорно" – Новак Билбија, добитник две Стеријине награде, отвара душу о пензионерским данима

Кренуо је из родног Руског Села, преко Кикинде, Зрењанина, Бањалуке до новосадског Српског народног позоришта у којем доживљава пик театарске каријере. У СНП-у је одиграо такорећи све велике улоге из драмске литературе. Данас наводи да су му позоришне обавезе мало напорне, па се радије одлучује за „снимајуће пројекте”. 

– Годишње снимим бар по 3-4 серије или филма, зову ме још увек. А у позоришту више нећу да играм. Звали су ме недавно, али сам им се захвалио. Не могу више да идем сваки дан на пробе, седим тамо 4-5 сати, а после тога да играм представе и с њима путујем. Напорно ми је то – не крије Билбија.

Глумачка каријера вам је почела још у основној школи у Руском Селу. Играли сте медведа Љуму. 

- Дао сам својевремено велики интервју за “Дневник”, па је наслов био “Од медведа Љуме до Отела”, којег сам касније играо у режији Стеве Жигона. А “Медвед Љума” је била моја прва представа, коју сам играо још као основац у Руском Селу, кад сам имао неких 7-8 година. У Народном позоришту Кикинда сам почео 1967-68. и прва представа ми је била у режији Драгана Јовића. Ишао сам у средњу школу у Кикинди и мислио сам онако успут да се бавим нечим. Фудбал нисам играо, па хајде онда у позориште. Био је фантастичан тај аматерски ентузијазам. Бранислав Бане Шибул је био управник, а и редитељ Драган Јовић је имао много енергије, тако да је свима који воле позориште, који хоће да глуме и имају мало талента – давао да направе нешто. Ја сам из Руског Села путовао бициклом у Кикинду на говорне вежбе код Јовића. Заврши се проба око 8-9 увече и ја ноћу, преко атара бициклом до Руског Села. Све то под условом да ми неко позајми бицикл, јер свој тада нисам имао. Сећам се, те прве моје године, да смо били најбољи на Војвођанским сусретима. Победили смо на тим Сусретима и отишли на Хвар. Касније се тај фестивал преселио у Требиње и онда се деси 1973. година и једна од наших најбољих драмских представа “Злочин и казна”. Ја сам играо Раскољникова и на свим могућим фестивалима, од општинских, преко покрајинских, до републичких и савезних - ми смо побеђивали. Све могуће награде смо покупили. То је било невероватно. Тад су ме гледали на сцени неки редитељи из Зрењанина и предложили ми да пређем у професионалце. И прихватио сам. Било ми је, признајем, тешко у Кикинди. Радио сам у Ливници као металостругар. До 3 сата поподне радиш и будеш изморен, јер тамо се радило на норму.  Увече од 6-7 сати, кад се мало одморим од посла у Ливници, ишао сам на пробе које су трајале до 11-12 ноћу, а ујутру опет устајање у 5 сати, па на посао. То је било мучење. Тада сам већ био ожењен и сâм сам радио, супруга ми није била запослена, приватно смо становали и пола плате коју сам зарађивао у Ливници ишло ми је на станарину. Због свега тога сам једва чекао да одем било где. Био сам У Зрењанину кратко, неких 5-6 година и одиграо десетак значајних главних улога.

Ипак, Српско народно позориште вам је донело врхунац каријере.

- Имао сам и пре преласка неколико хонорарних представа у Српском народном позоришту али када су ми понудили ангажман, био сам одушевљен. Јер доћи у Српско народно позориште, међу те великане било је тешко. И заиста, првих годину и по или чак две-нисам играо готово ништа. И онда је кренуло кад је Жигон дошао да режира и дао ми је главну улогу, што је било запањујуће и за моје колеге и за цело Српско народно позориште. Био је то “Роман о Лондону”, представа која је баш одјекнула. Управник је чак инсистирао на томе ту улогу Плеша игра, али му је Жигон одговорио: “Или Билбија, или нећу режирати!”. Ми смо иначе ту представу играли у Сава центру пред три и по хиљаде људи и то је било фасцинантно. После тога радио сам и са покојним Мијачем, па са Егоном Савином, све врхунски редитељи. И са Жигоном сам још радио. Он је тврдио је да сам међу десет најбољих глумаца у Југославији. Често ме питао да ли сам урадио ово или оно, а ја му кажем да нисам јер сам био у Руском Селу, а он ће мени: Ј.... те то твоје Руско Село, иди мало у Београд. Штета је да пропадне такав талент. Можда је требало да идем...

Жалите ли за неким пропуштеним шансама у каријери?

– Можда бих урадио више да сам својевремено послушао савет Стеве Жигона и отишао у Београд. Можда не бих играо толико главних улога као што сам одиграо у СНП-у, али бих више био у медијима, јер много пута ми кажу да им баш ја требам за неку улогу, али: док дођемо по тебе аутом у Нови Сад, па док ти обезбедимо смештај у хотелу, па кад снимиш морамо да те вратимо назад - то нам је велики трошак. Ја их разумем потпуно. Тако да, кад се питам да ли сам могао више – могао сам да сам отишао у Београд, али могу да будем задовољан и са овим што сам урадио у Новом Саду. Ипак сам ја дошао из Руског Села из једне радничке породице. Отац ми је био кочијаш, мајка домаћица, нас петоро деце, требало је то отхранити. Али некако смо сви успели. Ја сам завршио средњу школу, али ми је глума била оријентација. Најпре тај рад у Кикинди, па у Зрењанину, па Бањалука, па у СНП-у и онда кад размислим: па са средњом школом сам дошао међу све ове који имају завршену академију. У СНП-у сам последњи глумац који је примљен без академије. 

Али није да нисте покушали да се упишете на академију?

– Главна замерка на пријемном на академији упућена мени била је да ми је мало касно за академију, јер сам тад имао 24 године. Ја сам им тад рекао да не почињем фудбалску, него глумачку каријеру. Ту замерку ми је рекла професорица Огњенка Милићевић. Њен глас је одлучио, а након неколико година, кад ми је уручивала Стеријину награду, рекла ми је: Извините што вас нисмо примили на академију, грешке се дешавају. Додуше, морам да нагласим да сам тада већ био ожењен и жена ми није радила. Да сам тада напустио посао и да сам отишао на студије глуме, не знам одлакле бих извукао неки динар за породицу. 

Кад споменусте Стеријину награду, ви сте их добили две. Нема пуно глумаца с дуплим “Стеријом”.

- Има једна анегдота кад је требало да добијем трећу Стеријину награду. Била је то улога боља од оне за коју сам већ добио Стеријину награду, а Мира Бањац је била председник жирија. Она и ја смо одувек били фантастични пријатељи. Стално ми говори “Билбосе мој”. Ја, наравно тада не добијем Стеријину награду и она се тада насмејала и каже ми: Ево ти на, да ти имаш три, а ја две Стеријине. Не дам ти да имаш више од мене. Рекох: Добро, Миро, бар си искрена (смех).         

Немања Савић