"Pozorište mi je bilo život, ali sada je previše naporno" – Novak Bilbija, dobitnik dve Sterijine nagrade, otvara dušu o penzionerskim danima

Krenuo je iz rodnog Ruskog Sela, preko Kikinde, Zrenjanina, Banjaluke do novosadskog Srpskog narodnog pozorišta u kojem doživljava pik teatarske karijere. U SNP-u je odigrao takoreći sve velike uloge iz dramske literature. Danas navodi da su mu pozorišne obaveze malo naporne, pa se radije odlučuje za „snimajuće projekte”. 

– Godišnje snimim bar po 3-4 serije ili filma, zovu me još uvek. A u pozorištu više neću da igram. Zvali su me nedavno, ali sam im se zahvalio. Ne mogu više da idem svaki dan na probe, sedim tamo 4-5 sati, a posle toga da igram predstave i s njima putujem. Naporno mi je to – ne krije Bilbija.

Glumačka karijera vam je počela još u osnovnoj školi u Ruskom Selu. Igrali ste medveda Ljumu. 

- Dao sam svojevremeno veliki intervju za “Dnevnik”, pa je naslov bio “Od medveda Ljume do Otela”, kojeg sam kasnije igrao u režiji Steve Žigona. A “Medved Ljuma” je bila moja prva predstava, koju sam igrao još kao osnovac u Ruskom Selu, kad sam imao nekih 7-8 godina. U Narodnom pozorištu Kikinda sam počeo 1967-68. i prva predstava mi je bila u režiji Dragana Jovića. Išao sam u srednju školu u Kikindi i mislio sam onako usput da se bavim nečim. Fudbal nisam igrao, pa hajde onda u pozorište. Bio je fantastičan taj amaterski entuzijazam. Branislav Bane Šibul je bio upravnik, a i reditelj Dragan Jović je imao mnogo energije, tako da je svima koji vole pozorište, koji hoće da glume i imaju malo talenta – davao da naprave nešto. Ja sam iz Ruskog Sela putovao biciklom u Kikindu na govorne vežbe kod Jovića. Završi se proba oko 8-9 uveče i ja noću, preko atara biciklom do Ruskog Sela. Sve to pod uslovom da mi neko pozajmi bicikl, jer svoj tada nisam imao. Sećam se, te prve moje godine, da smo bili najbolji na Vojvođanskim susretima. Pobedili smo na tim Susretima i otišli na Hvar. Kasnije se taj festival preselio u Trebinje i onda se desi 1973. godina i jedna od naših najboljih dramskih predstava “Zločin i kazna”. Ja sam igrao Raskoljnikova i na svim mogućim festivalima, od opštinskih, preko pokrajinskih, do republičkih i saveznih - mi smo pobeđivali. Sve moguće nagrade smo pokupili. To je bilo neverovatno. Tad su me gledali na sceni neki reditelji iz Zrenjanina i predložili mi da pređem u profesionalce. I prihvatio sam. Bilo mi je, priznajem, teško u Kikindi. Radio sam u Livnici kao metalostrugar. Do 3 sata popodne radiš i budeš izmoren, jer tamo se radilo na normu.  Uveče od 6-7 sati, kad se malo odmorim od posla u Livnici, išao sam na probe koje su trajale do 11-12 noću, a ujutru opet ustajanje u 5 sati, pa na posao. To je bilo mučenje. Tada sam već bio oženjen i sâm sam radio, supruga mi nije bila zaposlena, privatno smo stanovali i pola plate koju sam zarađivao u Livnici išlo mi je na stanarinu. Zbog svega toga sam jedva čekao da odem bilo gde. Bio sam U Zrenjaninu kratko, nekih 5-6 godina i odigrao desetak značajnih glavnih uloga.

Ipak, Srpsko narodno pozorište vam je donelo vrhunac karijere.

- Imao sam i pre prelaska nekoliko honorarnih predstava u Srpskom narodnom pozorištu ali kada su mi ponudili angažman, bio sam oduševljen. Jer doći u Srpsko narodno pozorište, među te velikane bilo je teško. I zaista, prvih godinu i po ili čak dve-nisam igrao gotovo ništa. I onda je krenulo kad je Žigon došao da režira i dao mi je glavnu ulogu, što je bilo zapanjujuće i za moje kolege i za celo Srpsko narodno pozorište. Bio je to “Roman o Londonu”, predstava koja je baš odjeknula. Upravnik je čak insistirao na tome tu ulogu Pleša igra, ali mu je Žigon odgovorio: “Ili Bilbija, ili neću režirati!”. Mi smo inače tu predstavu igrali u Sava centru pred tri i po hiljade ljudi i to je bilo fascinantno. Posle toga radio sam i sa pokojnim Mijačem, pa sa Egonom Savinom, sve vrhunski reditelji. I sa Žigonom sam još radio. On je tvrdio je da sam među deset najboljih glumaca u Jugoslaviji. Često me pitao da li sam uradio ovo ili ono, a ja mu kažem da nisam jer sam bio u Ruskom Selu, a on će meni: J.... te to tvoje Rusko Selo, idi malo u Beograd. Šteta je da propadne takav talent. Možda je trebalo da idem...

Žalite li za nekim propuštenim šansama u karijeri?

– Možda bih uradio više da sam svojevremeno poslušao savet Steve Žigona i otišao u Beograd. Možda ne bih igrao toliko glavnih uloga kao što sam odigrao u SNP-u, ali bih više bio u medijima, jer mnogo puta mi kažu da im baš ja trebam za neku ulogu, ali: dok dođemo po tebe autom u Novi Sad, pa dok ti obezbedimo smeštaj u hotelu, pa kad snimiš moramo da te vratimo nazad - to nam je veliki trošak. Ja ih razumem potpuno. Tako da, kad se pitam da li sam mogao više – mogao sam da sam otišao u Beograd, ali mogu da budem zadovoljan i sa ovim što sam uradio u Novom Sadu. Ipak sam ja došao iz Ruskog Sela iz jedne radničke porodice. Otac mi je bio kočijaš, majka domaćica, nas petoro dece, trebalo je to othraniti. Ali nekako smo svi uspeli. Ja sam završio srednju školu, ali mi je gluma bila orijentacija. Najpre taj rad u Kikindi, pa u Zrenjaninu, pa Banjaluka, pa u SNP-u i onda kad razmislim: pa sa srednjom školom sam došao među sve ove koji imaju završenu akademiju. U SNP-u sam poslednji glumac koji je primljen bez akademije. 

Ali nije da niste pokušali da se upišete na akademiju?

– Glavna zamerka na prijemnom na akademiji upućena meni bila je da mi je malo kasno za akademiju, jer sam tad imao 24 godine. Ja sam im tad rekao da ne počinjem fudbalsku, nego glumačku karijeru. Tu zamerku mi je rekla profesorica Ognjenka Milićević. Njen glas je odlučio, a nakon nekoliko godina, kad mi je uručivala Sterijinu nagradu, rekla mi je: Izvinite što vas nismo primili na akademiju, greške se dešavaju. Doduše, moram da naglasim da sam tada već bio oženjen i žena mi nije radila. Da sam tada napustio posao i da sam otišao na studije glume, ne znam odlakle bih izvukao neki dinar za porodicu. 

Kad spomenuste Sterijinu nagradu, vi ste ih dobili dve. Nema puno glumaca s duplim “Sterijom”.

- Ima jedna anegdota kad je trebalo da dobijem treću Sterijinu nagradu. Bila je to uloga bolja od one za koju sam već dobio Sterijinu nagradu, a Mira Banjac je bila predsednik žirija. Ona i ja smo oduvek bili fantastični prijatelji. Stalno mi govori “Bilbose moj”. Ja, naravno tada ne dobijem Sterijinu nagradu i ona se tada nasmejala i kaže mi: Evo ti na, da ti imaš tri, a ja dve Sterijine. Ne dam ti da imaš više od mene. Rekoh: Dobro, Miro, bar si iskrena (smeh).         

Nemanja Savić