(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ:
ОД ДЕЧАЧКОГ ЛОНЧЕТА ДО ОСТВАРЕЊА СНОВА Некадашњи стонотенисер, трофејни тренер и новинар: ЖИВОТНИ ПУТ ЛАЗАРА КУРТЕША
Биће, ипак, да нам је, ко зна на који начин, судбина предодређена.
Данас колега и трофејни тренер, а некада веома добар стонотенисер и репрезентативац велике Југославије, Лазар Куртеш, још као дете, у заносу игре, узимао би лонче и, гледајући на телевизији пренос неке утакмице, почињао да коментарише оно што види. Лонче му је било микрофон и посвећивао би се „преносу“ као озбиљан коментатор, наравно, тада не знајући да ће му посао спорстког новинара бити каснији животни позив.
Млађи нараштај, што је и нормално, углавном не зна да је Куртеш некада био репрезентативац СФРЈ у стоном тенису, касније и тренер, па селектор у том спорту и да је, за остварене резултате, заслужио и национално признање. Но, пустићемо да о томе и још о много чему, причу исприча колега Лаза...
- Рођен сам у Гајдобри, 1955. године - каже Куртеш. - Као дете, био сам један од најбољих фудбалера у основној школи, а, наступајући за рукометну селекцију школе на првој Школској олимпијади омладине Војводине у Новом Саду, учествовао сам у освајању трећег места, играјући на месту пивота и био сам најбољи стрелац. Међутим, већ тада сам тренирао стони тенис, а ту секцију, сећам се, водио је наставник ликовног Владимир Јушић. Тренирали смо на само једном столу и мењали се, чекајући прилику да мало одиграмо. Памтим да је, годину дана пре мог доласка у Нови Сад, наша комплетна женска екипа прешла у Партизан из Београда. У њој су биле Будимка Самарџић, Бранка Ковачевић и Мирјана Пецељ, које су одмах освојиле треће место у тадашњој држави. Што се мене тиче, нисам желео да идем у престоницу, већ је моја жеља била Војводина.
О Спенсу 1981. године
Посебне емоције Лазара Куртеша везане су за Светско првенство у Новом Саду, на Спенсу, 1981. године.
- Када сам полазио на припреме у Кањижу, прошао сам поред градилишта СПЦ „Војводина“ и није ми било јасно како ће сала бити завршена до почетка првенства. Када је велики догађај, међутим, почео, било је то невероватно. Сваки дан сала је била пуна, а Шурбек је био прави мамац за публику. Изгубио сам у првом колу од Швеђанина Линда и био силно разочаран. После сам чуо да је Линд за улазак у четвртфинале добио главног фаворта за злато, Кинеза Ксие Саикеа са 3:0, па ми је било мало лакше. У четвртфиналу је Швеђанин играо са Шурбеком, а селектор Османагић ставио ме је поред себе, јер сам имао искуство играња с њим. Ма, било је то прелепо искуство, у сваком смислу, које изазвало праву еуфорију у Новом Саду - сећа се Куртеш.
Тадашњи тренер Новосађана био је Александар Грујић, који је у великој мери кумовао Лазином преласку међу црвено-беле, иако је имао само 15,5 година.
- Он ми је био први тренер, а занимљиво је да сам, годинама касније, управо ја био тренер Александровом сину, Слободану Грујићу, у клубу, али и у кадетској и јуниорској селекцији наше земље. Одлука да се бавим овим спортом представљала је изненађење за људе у Гајдобри, јер су ме сви видели као будућег фудбалера. Определио сам се за ову спортску дисциплину захваљујући томе што је у њој све зависило од мене самог и нико није могао да ми буде крив ако не успем. Уз то, прве медаље веома рано су почеле да пристижу, био сам пионирски првак Војводине, па најбољи на незваничном првенству Југославије и то ми је давало додатни мотив - прича наш саговорник.
Иако је био изузетно перспективан играч, на међународној сцени Куртеш није имао пуно прилика да то потврди.
- Имао сам срећу, или несрећу, како се узме, што сам био члан репрезентације Југославије у време када је она имала најјачи састав, који су предводили Драгутин Шурбек, Антон Стипанчић, мој кум Миливоје Каракашевић и остали асови. Сви они били су у топ 12 играча Европе и било је скоро немогуће наћи се у најбољој постави. У то време били смо прваци Старог континента и други на свету, селектор је био Душан Османагић и привилегија је била већ само то што сам редовно са свима њима одлазио на припреме, што ми је касније много значило у тренерском послу. Једноставно, имао сам прилику да видим како се ради да би се стигло до великих успеха. Ипак, тамо где старији играчи нису одлазили, освојио сам две златне медаље, екипно и у дублу са Зораном Калинићем на Балканском првенству, уз злато у екипној конкуренцији, као и на Медитеранским играма у Атини. Уз то, био сам у државном тиму на Европском првенству у Новом Саду, а касније на планетарној смотри најбољих, на Спенсу, 1981. године - каже Куртеш.
Улазак у новинарство
Током ЕСТОН-а у Новом Саду, Лазар Куртеш, који је тада имао само 19 година, био је уживо гост у Радио Новом Саду. Испоставиће се да је тај детаљ пресудио о томе чиме ће касније у животу да се бави.
- Први пут у животу био сам тада у студију и то гостовање трајало је више од пола сата - евоцира успомене Лаза. - Све то слушао је тадашњи главни уредник Никола Цветкович, који је колеги Лазару Лудошком рекао да му се допало, као и боја мог гласа и предложио му да са мном разговара и да почнемо да сарађујемо. Када ми је Лудошки то саопштио, мислио сам да ме зеза, јер то је био један од мојих снова. Од тада сам паралелно тренирао и бавио се новинарством, које је за мене било релаксација од напорног рада у сали.
Оно што се односило на репрезентативне резултате, пресликавало се и у домаћој конкуренцији.
- Иста гарнитура најбољих стонотенисера наступала је и у лиги Југославије, а ја сам био међу осам играча у некадашњој држави, од тога више нисам могао - напомиње. - Највећи успех било ми је треће место на појединачном првенству Југославије, два пута сам био шампион у дублу, једном са Каракашевићем, други пут са Дејаном Кукином. Поносим се и двема везаним титулама првака Југославије, које сам освајао с екипом Војводине, у којој сам био тренер и играч.
Био је Куртеш још доста млад, када је добио поверење да постане селектор кадетске и јуниорске селекције.
- Одмах после тог избора, Османагић је добио професионални ангажман у Шпанији, па је биран и селектор сениорске селекције. Председник нашег савеза био је Јован Дејановић, а Миховил Каптенић први човек Европске стонотениске федерације, који су разговарали са мном да преузмем тај посао. Тек сам завршио играчку каријеру, имао сам само 33 године и желео сам да форсирам Бобу Грујића, с амбицијом да постане кадетски и јуниорки првак Европе, што се касније и обистинило. Тек тада осећао бих се добро и био спреман да прихватим понуду. Међутим, прво су тај посао понудили Шурбеку, иако је он још увек играо, који се захвалио и препоручио – мене. Испоставило се годинама касније да ми селекторско место међу сениорима није побегло - наглашава Куртеш.
Дакле, прихватио се Куртеш новог посла у селекцији у којој су били Грјић, Лупулеску и Александар Каракашевић.
- Постао сам прво шеф стручног штаба свих селекција, а селектор је био Миливоје Каракашевић. Недуго потом, изабран сам за селектора и на тој позицији провео две сезоне. Освојили смо у мом мандату три медаље на Европском првенству у паровима и после тога сам био на Олимпијади у Сиднеју и екипном Светском првенству. Оставку сам поднео после тих првенстава, након што смо, у Ужицу, савладали најбољу селекцију тог доба, екипу Шведске - додаје.
Ћерка, син и унучад
Лаза Куртеш има наследнике, сина Бориса, који је тениски тренер у Немачкој и ћерку Нину, која је, како каже, рекреативно у бициклизму. Од њих је добио четворо унучади.
- Филип (3,5), Борисов старији син, већ тренира тенис - уз осмех, не без поноса, каже Куртеш. - Воли и кошарку, сјајно убацује лопту у кош и има изузетан смисао за спорт. Најстарији унук Лука тренира пливање, док Нинина ћерка Ања, као и Борисов најмлађи Огњен, још увек нису у спорту.
Никада у каријери, како сам тврди, Лазар Куртеш није желео да буде губитник, финансијска ситуација у савезу није била обећавајућа и то је пресудило.
- Све што нисам урадио као играч, остварио сам у тренерској каријери. Са свим селекцијама освајао сам медаље, плус и у даље актуелном параолимпијском делу. Заједно са Златком Кеслером, радим са особама с инвалидитетом и то траје од 2011. године и стално смо повећавали број освојених највреднијих медаља, рушимо разне рекорде и у свему томе уживам. Све оно што сам годинама стицао у раду с Душаном Османагићем, али и нашим чувеним играчима, валоризовао сам у тренерском послу. При том је Војводина, када смо били најјачи, довела кинески брачни пар да нам помаже у стручном раду, чему су допринели председник Јосип Тот и Јова Дејановић. Такве менторе није имао нико и то искуство злата ми је вредело - наглашава.
Коначно, на ред је дошла и озбиљна, новинарска каријера, у којој се, као и у свему пре тога, Лаза потпуно остварио.
- Као селектор, био сам на ОИ у Сиднеју, као новинар на Играма у Барселони, 1992. године, а на параолимпијским Играма био сам четири пута: у Лондону, Рију, Токију и Паризу. Када је Марко Марковић, легенда нашег спортског навинарства, објединио у РТС-у Београд и Нови Сад, мање-више, у једну редакцију, био сам му десна рука. Био сам на ОИ у пулу са Марком, Јорданом Ивановићем и Мијаилом Костићем и извештавали смо за југословенске радио и ТВ станице. Предложио ми је да му помогнем и једноставно нисам могао да га одбијем и био сам уредник у Новом Саду, за радио и за ТВ. После сам прешао у Новосадску телевизију, где и данас радим - додаје Лазар Куртеш, који и данас воли да, с пријатељима, два пута недељно оде и одигра понеку партију малог фудбала.
Александар Предојевић