(NE)ZABORAVLJENI:
OD DEČAČKOG LONČETA DO OSTVARENJA SNOVA Nekadašnji stonoteniser, trofejni trener i novinar: ŽIVOTNI PUT LAZARA KURTEŠA
Biće, ipak, da nam je, ko zna na koji način, sudbina predodređena.
Danas kolega i trofejni trener, a nekada veoma dobar stonoteniser i reprezentativac velike Jugoslavije, Lazar Kurteš, još kao dete, u zanosu igre, uzimao bi lonče i, gledajući na televiziji prenos neke utakmice, počinjao da komentariše ono što vidi. Lonče mu je bilo mikrofon i posvećivao bi se „prenosu“ kao ozbiljan komentator, naravno, tada ne znajući da će mu posao sporstkog novinara biti kasniji životni poziv.
Mlađi naraštaj, što je i normalno, uglavnom ne zna da je Kurteš nekada bio reprezentativac SFRJ u stonom tenisu, kasnije i trener, pa selektor u tom sportu i da je, za ostvarene rezultate, zaslužio i nacionalno priznanje. No, pustićemo da o tome i još o mnogo čemu, priču ispriča kolega Laza...
- Rođen sam u Gajdobri, 1955. godine - kaže Kurteš. - Kao dete, bio sam jedan od najboljih fudbalera u osnovnoj školi, a, nastupajući za rukometnu selekciju škole na prvoj Školskoj olimpijadi omladine Vojvodine u Novom Sadu, učestvovao sam u osvajanju trećeg mesta, igrajući na mestu pivota i bio sam najbolji strelac. Međutim, već tada sam trenirao stoni tenis, a tu sekciju, sećam se, vodio je nastavnik likovnog Vladimir Jušić. Trenirali smo na samo jednom stolu i menjali se, čekajući priliku da malo odigramo. Pamtim da je, godinu dana pre mog dolaska u Novi Sad, naša kompletna ženska ekipa prešla u Partizan iz Beograda. U njoj su bile Budimka Samardžić, Branka Kovačević i Mirjana Pecelj, koje su odmah osvojile treće mesto u tadašnjoj državi. Što se mene tiče, nisam želeo da idem u prestonicu, već je moja želja bila Vojvodina.
O Spensu 1981. godine
Posebne emocije Lazara Kurteša vezane su za Svetsko prvenstvo u Novom Sadu, na Spensu, 1981. godine.
- Kada sam polazio na pripreme u Kanjižu, prošao sam pored gradilišta SPC „Vojvodina“ i nije mi bilo jasno kako će sala biti završena do početka prvenstva. Kada je veliki događaj, međutim, počeo, bilo je to neverovatno. Svaki dan sala je bila puna, a Šurbek je bio pravi mamac za publiku. Izgubio sam u prvom kolu od Šveđanina Linda i bio silno razočaran. Posle sam čuo da je Lind za ulazak u četvrtfinale dobio glavnog favorta za zlato, Kineza Ksie Saikea sa 3:0, pa mi je bilo malo lakše. U četvrtfinalu je Šveđanin igrao sa Šurbekom, a selektor Osmanagić stavio me je pored sebe, jer sam imao iskustvo igranja s njim. Ma, bilo je to prelepo iskustvo, u svakom smislu, koje izazvalo pravu euforiju u Novom Sadu - seća se Kurteš.
Tadašnji trener Novosađana bio je Aleksandar Grujić, koji je u velikoj meri kumovao Lazinom prelasku među crveno-bele, iako je imao samo 15,5 godina.
- On mi je bio prvi trener, a zanimljivo je da sam, godinama kasnije, upravo ja bio trener Aleksandrovom sinu, Slobodanu Grujiću, u klubu, ali i u kadetskoj i juniorskoj selekciji naše zemlje. Odluka da se bavim ovim sportom predstavljala je iznenađenje za ljude u Gajdobri, jer su me svi videli kao budućeg fudbalera. Opredelio sam se za ovu sportsku disciplinu zahvaljujući tome što je u njoj sve zavisilo od mene samog i niko nije mogao da mi bude kriv ako ne uspem. Uz to, prve medalje veoma rano su počele da pristižu, bio sam pionirski prvak Vojvodine, pa najbolji na nezvaničnom prvenstvu Jugoslavije i to mi je davalo dodatni motiv - priča naš sagovornik.
Iako je bio izuzetno perspektivan igrač, na međunarodnoj sceni Kurteš nije imao puno prilika da to potvrdi.
- Imao sam sreću, ili nesreću, kako se uzme, što sam bio član reprezentacije Jugoslavije u vreme kada je ona imala najjači sastav, koji su predvodili Dragutin Šurbek, Anton Stipančić, moj kum Milivoje Karakašević i ostali asovi. Svi oni bili su u top 12 igrača Evrope i bilo je skoro nemoguće naći se u najboljoj postavi. U to vreme bili smo prvaci Starog kontinenta i drugi na svetu, selektor je bio Dušan Osmanagić i privilegija je bila već samo to što sam redovno sa svima njima odlazio na pripreme, što mi je kasnije mnogo značilo u trenerskom poslu. Jednostavno, imao sam priliku da vidim kako se radi da bi se stiglo do velikih uspeha. Ipak, tamo gde stariji igrači nisu odlazili, osvojio sam dve zlatne medalje, ekipno i u dublu sa Zoranom Kalinićem na Balkanskom prvenstvu, uz zlato u ekipnoj konkurenciji, kao i na Mediteranskim igrama u Atini. Uz to, bio sam u državnom timu na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu, a kasnije na planetarnoj smotri najboljih, na Spensu, 1981. godine - kaže Kurteš.
Ulazak u novinarstvo
Tokom ESTON-a u Novom Sadu, Lazar Kurteš, koji je tada imao samo 19 godina, bio je uživo gost u Radio Novom Sadu. Ispostaviće se da je taj detalj presudio o tome čime će kasnije u životu da se bavi.
- Prvi put u životu bio sam tada u studiju i to gostovanje trajalo je više od pola sata - evocira uspomene Laza. - Sve to slušao je tadašnji glavni urednik Nikola Cvetkovič, koji je kolegi Lazaru Ludoškom rekao da mu se dopalo, kao i boja mog glasa i predložio mu da sa mnom razgovara i da počnemo da sarađujemo. Kada mi je Ludoški to saopštio, mislio sam da me zeza, jer to je bio jedan od mojih snova. Od tada sam paralelno trenirao i bavio se novinarstvom, koje je za mene bilo relaksacija od napornog rada u sali.
Ono što se odnosilo na reprezentativne rezultate, preslikavalo se i u domaćoj konkurenciji.
- Ista garnitura najboljih stonotenisera nastupala je i u ligi Jugoslavije, a ja sam bio među osam igrača u nekadašnjoj državi, od toga više nisam mogao - napominje. - Najveći uspeh bilo mi je treće mesto na pojedinačnom prvenstvu Jugoslavije, dva puta sam bio šampion u dublu, jednom sa Karakaševićem, drugi put sa Dejanom Kukinom. Ponosim se i dvema vezanim titulama prvaka Jugoslavije, koje sam osvajao s ekipom Vojvodine, u kojoj sam bio trener i igrač.
Bio je Kurteš još dosta mlad, kada je dobio poverenje da postane selektor kadetske i juniorske selekcije.
- Odmah posle tog izbora, Osmanagić je dobio profesionalni angažman u Španiji, pa je biran i selektor seniorske selekcije. Predsednik našeg saveza bio je Jovan Dejanović, a Mihovil Kaptenić prvi čovek Evropske stonoteniske federacije, koji su razgovarali sa mnom da preuzmem taj posao. Tek sam završio igračku karijeru, imao sam samo 33 godine i želeo sam da forsiram Bobu Grujića, s ambicijom da postane kadetski i juniorki prvak Evrope, što se kasnije i obistinilo. Tek tada osećao bih se dobro i bio spreman da prihvatim ponudu. Međutim, prvo su taj posao ponudili Šurbeku, iako je on još uvek igrao, koji se zahvalio i preporučio – mene. Ispostavilo se godinama kasnije da mi selektorsko mesto među seniorima nije pobeglo - naglašava Kurteš.
Dakle, prihvatio se Kurteš novog posla u selekciji u kojoj su bili Grjić, Lupulesku i Aleksandar Karakašević.
- Postao sam prvo šef stručnog štaba svih selekcija, a selektor je bio Milivoje Karakašević. Nedugo potom, izabran sam za selektora i na toj poziciji proveo dve sezone. Osvojili smo u mom mandatu tri medalje na Evropskom prvenstvu u parovima i posle toga sam bio na Olimpijadi u Sidneju i ekipnom Svetskom prvenstvu. Ostavku sam podneo posle tih prvenstava, nakon što smo, u Užicu, savladali najbolju selekciju tog doba, ekipu Švedske - dodaje.
Ćerka, sin i unučad
Laza Kurteš ima naslednike, sina Borisa, koji je teniski trener u Nemačkoj i ćerku Ninu, koja je, kako kaže, rekreativno u biciklizmu. Od njih je dobio četvoro unučadi.
- Filip (3,5), Borisov stariji sin, već trenira tenis - uz osmeh, ne bez ponosa, kaže Kurteš. - Voli i košarku, sjajno ubacuje loptu u koš i ima izuzetan smisao za sport. Najstariji unuk Luka trenira plivanje, dok Ninina ćerka Anja, kao i Borisov najmlađi Ognjen, još uvek nisu u sportu.
Nikada u karijeri, kako sam tvrdi, Lazar Kurteš nije želeo da bude gubitnik, finansijska situacija u savezu nije bila obećavajuća i to je presudilo.
- Sve što nisam uradio kao igrač, ostvario sam u trenerskoj karijeri. Sa svim selekcijama osvajao sam medalje, plus i u dalje aktuelnom paraolimpijskom delu. Zajedno sa Zlatkom Keslerom, radim sa osobama s invaliditetom i to traje od 2011. godine i stalno smo povećavali broj osvojenih najvrednijih medalja, rušimo razne rekorde i u svemu tome uživam. Sve ono što sam godinama sticao u radu s Dušanom Osmanagićem, ali i našim čuvenim igračima, valorizovao sam u trenerskom poslu. Pri tom je Vojvodina, kada smo bili najjači, dovela kineski bračni par da nam pomaže u stručnom radu, čemu su doprineli predsednik Josip Tot i Jova Dejanović. Takve mentore nije imao niko i to iskustvo zlata mi je vredelo - naglašava.
Konačno, na red je došla i ozbiljna, novinarska karijera, u kojoj se, kao i u svemu pre toga, Laza potpuno ostvario.
- Kao selektor, bio sam na OI u Sidneju, kao novinar na Igrama u Barseloni, 1992. godine, a na paraolimpijskim Igrama bio sam četiri puta: u Londonu, Riju, Tokiju i Parizu. Kada je Marko Marković, legenda našeg sportskog navinarstva, objedinio u RTS-u Beograd i Novi Sad, manje-više, u jednu redakciju, bio sam mu desna ruka. Bio sam na OI u pulu sa Markom, Jordanom Ivanovićem i Mijailom Kostićem i izveštavali smo za jugoslovenske radio i TV stanice. Predložio mi je da mu pomognem i jednostavno nisam mogao da ga odbijem i bio sam urednik u Novom Sadu, za radio i za TV. Posle sam prešao u Novosadsku televiziju, gde i danas radim - dodaje Lazar Kurteš, koji i danas voli da, s prijateljima, dva puta nedeljno ode i odigra poneku partiju malog fudbala.
Aleksandar Predojević