(ФОТО) ТАДИЈА КАЧАР, (НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ, прослављени боксер: Мајка Стана спречавала браћу да боксују један против другог

Не желећи да ризикујемо и случајно заборавимо неку од великих медаља које су освојили, рећи ћемо „само“ толико: старији Тадија био је олимпијски вицешампион у Монтреалу 1976. године, док је, четири године касније, у Москви, Слободан освојио злато. 

Главни јунак у новом идању (Не)заборављених је Тадија Качар (68), човек чији спортски пут баш и није ишао по устаљеној „шеми“...

– Рођен сам 1956. године у селу Перућица, на планини Лисини, у општини Јајце у БиХ, где сам живео све до 1972. – почео је Тадија. – И старији брат Срето, као и млађи Слободан, на свет су дошли у истом поднебљу, а наш деда Нико био је човек који је о свему унапред размишљао. Бака Анђа родила је 12-оро деце и деда је знао да у селу немамо перспективу. Спустио нас је доле, поред реке Пливе, где је изградио кућу у Месној заједници Језеро. Баш на Пливском језеру сам, 1964. године, имао прилику да уживо гледам Светско првенство у кајаку и кануу на мирним водама. У средњу машинску школу сам кренуо у Јајцу, а наши родитељи су, годину дана раније, отишли на рад у иностранство. Одрасли смо с баком и дедом и тако је било све до 1971, када су се родитељи вратили кући. Памтим очеве речи да је зарадио довољно новца да може да направи највећу кућу у Језеру, али се одмах и запитао: „Али, шта ћете ви овде?“. Одлука је пала да одемо близу неког већег града, да се тамо скућимо и да се ми, деца, не патимо као што су се наши стари патили.

Имали су Качареви рођака Славка у Новом Саду, који им је рекао да дођу у највећи град у Војводини, па је отац Нико отишао и, у Сремској Каменици, купио два плаца. Желео је да на једном изгради кућу, а да на другом направи башту.

– После неколико дана, међутим, јавио се тај наш рођак, који је оцу рекао да је нашао бољи плац, у Ветернику. Углавном, отац се вратио у Нови Сад, добио је назад новац који је уложио у Сремској Каменици и купио имање које му је предложио Славко, на главном путу ка Бачкој Паланци. Преселили смо се убрзо, уписао сам се у други резред средње школе МШЦ „Тито“, док је Слободан седми разред основне наставио у Футогу. Е, те 1972. године пратили смо Олимпијаду у Минхену, када ме је млађи брат замолио да му у Новом Саду пронађем боксерски клуб где би он могао да тренира. До тада, нисам се никада бавио спортом, као ни он, па ме је све то зачудило. Нисам могао да разумем да жели да се туче и да добија ударце у главу, али сам, ипак, решио да му помогнем и, богами, потрајало је неколико дана док нисам пронашао клуб који је желео.

На Тргу Царице Милице, прекопута места на којем се сада налази Спенс, Тадија је ушао у просторије клуба и рекао тренеру Николи Дробцу да његов млађи брат жели да тренира бокс. 

– Он ме није слушао, већ ми је рекао: „Ајде, скидај се“. Ја, којег бокс ни под разно није интересовао!? Инсистирао је и, шта ћу, у шортсу за физичко, бос и без мајице, нашао сам се на тренингу. А тамо... Очи су ми стале: први пут у животу видео сам боксерске џакове, крушке, тегове, рукавице... После загревања, послао ме је у ринг, мене првог, с једним момком. Пре тога, никада се у животу потукао нисам, нити сам неког ударио, за разлику од Слободана, који је то од детињства редовно чинио. У рингу сам избегавао ударце противника, успут му их задајући, да би тренер потом убацио неког другог момка. Исто је било и са њим, он мене није успео да закачи, ја њега, богами, јесам. Уследила је нова промена и добио сам и трећег супарника и помислио сам „Е, сад ми нема живота, овај ће да ме пребије“. Међутим, десило се све исто... Тренер је зауставио активност, пришао ми и питао ме: „Јеси ти Босанац?“. Рекох да јесам, на шта је он одговорио: „Па да, нема боксера без Босанца“. И тако је кренула моја каријера, а место је добио, уз мене, и Слободан.

Тадију Качара увек је у рингу пратило то да је технички изузетно поткован, иако никада није био ударач.

– Техника ми је увек била доминантна. Настојао сам да избегавам нападе супарника, а сваког сам успевао да дохватим и задам му ударац. Од првог дана у сали, у наредне три и по године, стигао сам до финала Олимпијских игара у Монтреалу! До тога сам стигао на „Купу Странџата“ у Бугарској, где сам добио три борбе, а финалу ми је противник био тадашњи светски првак, Кубанац Роландо Гарбеј. Иако сам имао повређену аркаду још од прве борбе, успео сам да убедим лекаре да изађем на тај меч. Победио сам и њега, иако је био безборазан и ударио ме после гонга, па сам на тренутак изгубио вид. Ипак, добио сам и пехар као најбољи страни боксер на такмичењу и обезбедио олимпијску визу.

У Монтреалу је Тадија наступао у полусредњој категорији, са само 20 година.

- Добио сам тада прва два меча, а у трећем ми је противник био Румун, који ме је годину дана пре тога победио у финалу Балканијаде. Иако су у његовом табору мислили да ће поново исто да учини, не само да није у томе успео, већ сам га заиста пребио. Ушао сам у полуфинале и обезбедио медаљу, а у дуелу за финале чекао ме је исти онај Кубанац, Гарбеј. У том сусрету сам му се с каматом реванширао за наспортски ударац из Софије, па сам ушао у велико финале. 

Качара је у дуелу за злато очекивао судар с Пољаком Јержијем Рибицким.

– Био сам такав боксер, да сам увек бројао колико сам примио, а колико сам задао удараца. Знао сам да увек морам да пласирам барем 30 одсто више удараца од ривала и, када је борба завршена, тренер Бруно Храстински ме је ухватио и почео да љуби, рекавши „Радуј се, ти си олимпијски шампион!“. Одговорио сам му да има времена и да ћу се радовати када прође проглашење победника. Официјелни спикер је најавио да је победник, одлуком судија 5:0 - Пољак Рибицки!? Немате представу шта то за спортсту значи, када му неко отме, украде олимпијско злато! То је такав кошмар, да се убијеш од муке. Да ме је пребио и био бољи, ни по јада. Али, шта да се ради, то је било тако, јер председник Светске судијске организације био је Пољак Роман Лисовски, који је делегирао за тај меч судије које су му биле лојалне.

На СП у Београду, Тадија Качар је освојио нову сребрну медаљу, овог пута у полутешкој категорији.

- Одлука је била да Слободан боксује у средњој, ја у полутешкој, а Драгомир Вујковић у тешкој категорији. Микан Поповић, тадашњи првак Југославије у тешкој категорији је тада, чак, извадио пиштољ и претио да ће нас све - побити. Желео је да боксује за репрезентацију и да носи дрес са државним грбом. Срећом, председник Органзационог комитета БАПС-а Дража Марковић, иначе председник Скупштине тадашње СФРЈ, решио је неспоразум. Углавном, дворана „Пионир“ била је испуњена до последњег места, а ми смо освојили шест сребрних и једну бронзану медаљу, која је припала Слободану. Мени је припало сребро, пошто сам у финалу изгубио од Кубанца Сикста Сорија. У каријери сам боксовао 10 мечева с Кубанцима, у девет сам био победник и само сам тада био поражен. Ни тада ствари нису биле чисте, гледао сам после меч са неким судијама, који су рекли да сам добио прву и трећу, а изгубио другу рунду Пратила ме је та сребрна медаља и, с 25 година, окончао сам каријеру – додао је Тадија Качар.

Наравно, ову су били само исечци из својеврсне исповести Тадије Качара, носиоца националног признања Србије, који је, иако није имао дугу каријеру као активни боксер, оставио неизбрисив траг у историји нашег спорта. Додаћемо овој причи податак да је сребрне медаље освајао и на Европском првенству у Келну, 1979. године, као и јунироском ЕП у Кијеву, 1974. Злато му је припало на Медитеранским играма у Сплиту, 1979, на Балканском шампионату у Бурси 1977. и Пули 1981. године. Био је и вишеструки првак Југославије, као и победник на бројним међународним турнирима. 

Александар Предојевић