(FOTO) TADIJA KAČAR, (NE)ZABORAVLJENI, proslavljeni bokser: Majka Stana sprečavala braću da boksuju jedan protiv drugog

Ne želeći da rizikujemo i slučajno zaboravimo neku od velikih medalja koje su osvojili, reći ćemo „samo“ toliko: stariji Tadija bio je olimpijski vicešampion u Montrealu 1976. godine, dok je, četiri godine kasnije, u Moskvi, Slobodan osvojio zlato. 

Glavni junak u novom idanju (Ne)zaboravljenih je Tadija Kačar (68), čovek čiji sportski put baš i nije išao po ustaljenoj „šemi“...

– Rođen sam 1956. godine u selu Perućica, na planini Lisini, u opštini Jajce u BiH, gde sam živeo sve do 1972. – počeo je Tadija. – I stariji brat Sreto, kao i mlađi Slobodan, na svet su došli u istom podneblju, a naš deda Niko bio je čovek koji je o svemu unapred razmišljao. Baka Anđa rodila je 12-oro dece i deda je znao da u selu nemamo perspektivu. Spustio nas je dole, pored reke Plive, gde je izgradio kuću u Mesnoj zajednici Jezero. Baš na Plivskom jezeru sam, 1964. godine, imao priliku da uživo gledam Svetsko prvenstvo u kajaku i kanuu na mirnim vodama. U srednju mašinsku školu sam krenuo u Jajcu, a naši roditelji su, godinu dana ranije, otišli na rad u inostranstvo. Odrasli smo s bakom i dedom i tako je bilo sve do 1971, kada su se roditelji vratili kući. Pamtim očeve reči da je zaradio dovoljno novca da može da napravi najveću kuću u Jezeru, ali se odmah i zapitao: „Ali, šta ćete vi ovde?“. Odluka je pala da odemo blizu nekog većeg grada, da se tamo skućimo i da se mi, deca, ne patimo kao što su se naši stari patili.

Imali su Kačarevi rođaka Slavka u Novom Sadu, koji im je rekao da dođu u najveći grad u Vojvodini, pa je otac Niko otišao i, u Sremskoj Kamenici, kupio dva placa. Želeo je da na jednom izgradi kuću, a da na drugom napravi baštu.

– Posle nekoliko dana, međutim, javio se taj naš rođak, koji je ocu rekao da je našao bolji plac, u Veterniku. Uglavnom, otac se vratio u Novi Sad, dobio je nazad novac koji je uložio u Sremskoj Kamenici i kupio imanje koje mu je predložio Slavko, na glavnom putu ka Bačkoj Palanci. Preselili smo se ubrzo, upisao sam se u drugi rezred srednje škole MŠC „Tito“, dok je Slobodan sedmi razred osnovne nastavio u Futogu. E, te 1972. godine pratili smo Olimpijadu u Minhenu, kada me je mlađi brat zamolio da mu u Novom Sadu pronađem bokserski klub gde bi on mogao da trenira. Do tada, nisam se nikada bavio sportom, kao ni on, pa me je sve to začudilo. Nisam mogao da razumem da želi da se tuče i da dobija udarce u glavu, ali sam, ipak, rešio da mu pomognem i, bogami, potrajalo je nekoliko dana dok nisam pronašao klub koji je želeo.

Na Trgu Carice Milice, prekoputa mesta na kojem se sada nalazi Spens, Tadija je ušao u prostorije kluba i rekao treneru Nikoli Drobcu da njegov mlađi brat želi da trenira boks. 

– On me nije slušao, već mi je rekao: „Ajde, skidaj se“. Ja, kojeg boks ni pod razno nije interesovao!? Insistirao je i, šta ću, u šortsu za fizičko, bos i bez majice, našao sam se na treningu. A tamo... Oči su mi stale: prvi put u životu video sam bokserske džakove, kruške, tegove, rukavice... Posle zagrevanja, poslao me je u ring, mene prvog, s jednim momkom. Pre toga, nikada se u životu potukao nisam, niti sam nekog udario, za razliku od Slobodana, koji je to od detinjstva redovno činio. U ringu sam izbegavao udarce protivnika, usput mu ih zadajući, da bi trener potom ubacio nekog drugog momka. Isto je bilo i sa njim, on mene nije uspeo da zakači, ja njega, bogami, jesam. Usledila je nova promena i dobio sam i trećeg suparnika i pomislio sam „E, sad mi nema života, ovaj će da me prebije“. Međutim, desilo se sve isto... Trener je zaustavio aktivnost, prišao mi i pitao me: „Jesi ti Bosanac?“. Rekoh da jesam, na šta je on odgovorio: „Pa da, nema boksera bez Bosanca“. I tako je krenula moja karijera, a mesto je dobio, uz mene, i Slobodan.

Tadiju Kačara uvek je u ringu pratilo to da je tehnički izuzetno potkovan, iako nikada nije bio udarač.

– Tehnika mi je uvek bila dominantna. Nastojao sam da izbegavam napade suparnika, a svakog sam uspevao da dohvatim i zadam mu udarac. Od prvog dana u sali, u naredne tri i po godine, stigao sam do finala Olimpijskih igara u Montrealu! Do toga sam stigao na „Kupu Strandžata“ u Bugarskoj, gde sam dobio tri borbe, a finalu mi je protivnik bio tadašnji svetski prvak, Kubanac Rolando Garbej. Iako sam imao povređenu arkadu još od prve borbe, uspeo sam da ubedim lekare da izađem na taj meč. Pobedio sam i njega, iako je bio bezborazan i udario me posle gonga, pa sam na trenutak izgubio vid. Ipak, dobio sam i pehar kao najbolji strani bokser na takmičenju i obezbedio olimpijsku vizu.

U Montrealu je Tadija nastupao u polusrednjoj kategoriji, sa samo 20 godina.

- Dobio sam tada prva dva meča, a u trećem mi je protivnik bio Rumun, koji me je godinu dana pre toga pobedio u finalu Balkanijade. Iako su u njegovom taboru mislili da će ponovo isto da učini, ne samo da nije u tome uspeo, već sam ga zaista prebio. Ušao sam u polufinale i obezbedio medalju, a u duelu za finale čekao me je isti onaj Kubanac, Garbej. U tom susretu sam mu se s kamatom revanširao za nasportski udarac iz Sofije, pa sam ušao u veliko finale. 

Kačara je u duelu za zlato očekivao sudar s Poljakom Jeržijem Ribickim.

– Bio sam takav bokser, da sam uvek brojao koliko sam primio, a koliko sam zadao udaraca. Znao sam da uvek moram da plasiram barem 30 odsto više udaraca od rivala i, kada je borba završena, trener Bruno Hrastinski me je uhvatio i počeo da ljubi, rekavši „Raduj se, ti si olimpijski šampion!“. Odgovorio sam mu da ima vremena i da ću se radovati kada prođe proglašenje pobednika. Oficijelni spiker je najavio da je pobednik, odlukom sudija 5:0 - Poljak Ribicki!? Nemate predstavu šta to za sportstu znači, kada mu neko otme, ukrade olimpijsko zlato! To je takav košmar, da se ubiješ od muke. Da me je prebio i bio bolji, ni po jada. Ali, šta da se radi, to je bilo tako, jer predsednik Svetske sudijske organizacije bio je Poljak Roman Lisovski, koji je delegirao za taj meč sudije koje su mu bile lojalne.

Na SP u Beogradu, Tadija Kačar je osvojio novu srebrnu medalju, ovog puta u poluteškoj kategoriji.

- Odluka je bila da Slobodan boksuje u srednjoj, ja u poluteškoj, a Dragomir Vujković u teškoj kategoriji. Mikan Popović, tadašnji prvak Jugoslavije u teškoj kategoriji je tada, čak, izvadio pištolj i pretio da će nas sve - pobiti. Želeo je da boksuje za reprezentaciju i da nosi dres sa državnim grbom. Srećom, predsednik Organzacionog komiteta BAPS-a Draža Marković, inače predsednik Skupštine tadašnje SFRJ, rešio je nesporazum. Uglavnom, dvorana „Pionir“ bila je ispunjena do poslednjeg mesta, a mi smo osvojili šest srebrnih i jednu bronzanu medalju, koja je pripala Slobodanu. Meni je pripalo srebro, pošto sam u finalu izgubio od Kubanca Siksta Sorija. U karijeri sam boksovao 10 mečeva s Kubancima, u devet sam bio pobednik i samo sam tada bio poražen. Ni tada stvari nisu bile čiste, gledao sam posle meč sa nekim sudijama, koji su rekli da sam dobio prvu i treću, a izgubio drugu rundu Pratila me je ta srebrna medalja i, s 25 godina, okončao sam karijeru – dodao je Tadija Kačar.

Naravno, ovu su bili samo isečci iz svojevrsne ispovesti Tadije Kačara, nosioca nacionalnog priznanja Srbije, koji je, iako nije imao dugu karijeru kao aktivni bokser, ostavio neizbrisiv trag u istoriji našeg sporta. Dodaćemo ovoj priči podatak da je srebrne medalje osvajao i na Evropskom prvenstvu u Kelnu, 1979. godine, kao i juniroskom EP u Kijevu, 1974. Zlato mu je pripalo na Mediteranskim igrama u Splitu, 1979, na Balkanskom šampionatu u Bursi 1977. i Puli 1981. godine. Bio je i višestruki prvak Jugoslavije, kao i pobednik na brojnim međunarodnim turnirima. 

Aleksandar Predojević