СВИ НЕЗАДОВОЉНИ, СУША ЈЕ КРИВА Завршена сезона брања и откупа печурака, берачи и откупљивачи КУКАЈУ ЗБОГ ЦЕНА

Мањак кишног периода утицало је на овогодишњи род печурака у шумама у околини Чачка, нарочито у ивањичком крају, на Јавору и Голији, па убране количине вргања и лисичарке нису донеле богзна какве добити.

Један од чачанских откупљивача шумских плодова Зоран Петровић казао нам је да на почетку сезоне било одређених количина ове две врсте гљива, али што је време пролазило, печурака је било све мање, а квалитет све лошији. У почетку се лисичарка, рецимо, откупљивала и за 1.500 динара, док је при крају сезоне цена била 300 динара по килограму - рекао нам је Петровић.

- Нешто боља ситуација је била у источној Србији, мада ни тамо не "цветају руже".

Тартуфи

ПОСЕБАН вид бербе печурака примењује се код тартуфа, по којима је наша земља позната. Килограм ових гљива откупљује се од 1.200 до 1.500 евра. Међутим, ову цену зна да диктира и род тартуфа у Италији и Француској, као и сама потражња у овим земљама, где се највише тартуфи и извозе. Тартуфи се у Србији највише беру на Фрушкој гори, на Космају, Руднику и Опленцу, у Делиблатској пешчари, у Обедској бари, појединим деловима у Срему и Мачви. Поједини берачи су се од тартуфа буквално обогатили, јер по сезони могу да зараде и по неколико десетина хиљада евра.

Откупљивачи истичу да су у срећна времена од овог посла лепо могли да живе, јер све што се откупило одмах се и продавало и то је ишло за извоз. Данас, веле, нема ко печурке да бере, јер је сеоско становништво, углавном, старијег доба. Некада се, додају, ишло у бербу организовано, са више људи, а сада се свело на појединце, који у берби печурака виде додатно начин зараде. Чачак је био центар откупа печурака у Србији, па и шире, у ондашњој Југославији. То је трајало и касније, када су у граду на Морави радиле словеначке фирме, које су вршиле откуп - објаснио нам је Петровић.

У то доба откупљивачи су чак и плаћали дневнице берачима, а поред тога су им плаћали и за сваки килограм убраних гљива.

Милија Станић (77) који живи на обронцима Голије испричао нам је да се од брања могло лепо живети.

- Нас десеторо кренемо раном зором у шуму. До вечери наберемо скоро пола тоне печурака. То су, брале, биле паре. Одмах до шуме су нас чекали откупљивачи, исплата на лицу места. Словенци су потом нашу печурку извозили, највише за Италију. Данас више нико неће у шуму, ја понекад одем, али стисле године, па се тешко кретати - казао нам је Милија.

Подаци Привредне коморе Србије говоре да се извоз печурака у претходним годинама мери са око 25 милиона евра. Највеће интересовање влада за сушене гљиве, потом смрзнуте, па на крају свежи вргањ и лисичарку. Највише се извози у земље ЕУ, а потом и у Русију.

Dnevnik.rs/Novosti.rs