ОВДЕ ЈЕ ЛАЗА КОСТИЋ ПРОНАШАО УТЕХУ ЗБОГ НЕОСТВАРЉИВЕ ЉУБЉАВИ ПРЕМА ЛЕНКИ Песник четири године туговао у манастиркој келији

Манастир Крушедол је задужбина породице Бранковић, последњих српских деспота у Срему. Састоји се од мушког манастира са црквом која је посвећена Благовестима, коју је основао владика Максим Бранковић, и женског манастира са црквом посвећеном Сретењу, коју је подигла његова мајка, деспотица Ангелина након што се замонашила.

Крушедол, вечни дом великана

Налази се у атару истоименог села, између градића Ирига и села Марадика, и често се назива "вечним домом српских великана". Да овакав назив и те како стоји сведоче имена на кивотима који се налазе у цркви, испред иконостаса.

У њима су смештени остаци моштију светих Бранковића, односно деспота Ђорђа Бранковића који је монашењем узео име Максим и његових родитеља Ангелине и слепог Стефана Бранковића. Свети митрополит Максим, бивши деспот, заједно са својом мајком Ангелином, подигао је манастир Крушедол на самом почетку 16. века, негде између 1509. и 1516. године. Иако је крушедолски храм посвећен Благовештењу Пресвете Богородице, слава ове светиње заправо је празник Свете Мајке Ангелине, ктиторке оближње женске монашке заједнице.

Током године, овде се одржава више великих сабора и то на празник Преподобне Мајке Ангелине, на Благовести, Светог владику Максима, Светог Стефана Слепог и Светог деспота Јована.

Међу значајним Србима који овде почивају су патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније ИВ Јовановић Шакабента, гроф Ђорђе Бранковић, војвода Стеван Шупљикац, књегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић.

Крушедол је симбол уметности и уховности

Кроз векове Крушедол је постао један од најзначајнијих манастира Српске православне цркве у Епархији сремској, а данас има статус непокретног културног добра од изузетног значаја.

Академик Дејан Медаковић, један од најпознатијих српских историчара уметности и културних радника, посветио је велики део свог рада и истраживања Фрушкогорским манастирима. Његова дела и изјаве о манастиру Крушедол осветљавају значај овог манастира са уметничког, културног и историјског аспекта. Медаковић је истицао манастир Крушедол као кључни елемент културног и уметничког наслеђа српског народа. Наглашавао је да је манастир, са својом богатом историјом, фрескама и иконама, симбол српске уметности и духовности.

О Крушедолу је често говорио као о духовном центру који је кроз векове пружао утеху и наду верницима и био средиште православне духовности. Манастир је видео као место где су се спајали вера, култура и историја, а посебно је истицао уметничку вредност фресака и икона у манастиру Крушедол и наглашавао значај манастирских уметничких дела не само за локалну културу, већ и за шире православно уметничко наслеђе.

"Манастир Крушедол је не само светилиште, већ и ризница нашег памћења, уметности и духовности. Његове фреске и иконе представљају непроцењиво наслеђе које прича причу о вековној борби, вери и уметничком стварању нашег народа", говорио је Медаковић, један од ретких научника који је својим истраживањима и радовима свеобухватно осветлио ову светињу, па се кроз његова казивања може још дубље разумети и ценити богатство и значај манастира Крушедол.

Лаза је четри године провео у манастирској келији 

Манастир Крушедол је био уточиште за бројне личности из српске историје које су тражиле духовни и физички мир. Током своје дуге историје привлачио је многе песнике и писце. Неки од познатих српских песника и књижевних стваралаца који су се везивали за Крушедол или су писали о њему су Јован Јовановић Змај, Бранко Радичевић и Ђура Јакшић, а Лаза Костић, познати српски песник, правник, филозоф и политичар је по повратку са Цетиња у пролеће 1891. године баш у Крушедолу нашао свој дом.

Додуше, у Крушедол је дошао тек пошто је лето провео на имању свог пријатеља Лазара Дунђерског у Чебу, данашњем Челареву, где је упознао његову млађану кћер Ленку. Од великих планова о преласку у Београд или Париз није било ништа. Љубав га је зауставила. Иако је у младости био критичар и противник црквених култова и клера, Лаза Костић је у манастирској келији провео четири године придржавајући се строгих монашких правила живота. Нема сумње да је ту туговао због немогуће љубави јер је у крушедолској келији написао прву песму посвећену Ленки - "Госпођици Л. Д. у споменицу". Испод стихова стоји "У Крушедолу, 1892". Најлепшу песму српске љубавне поезије "Санта Мариа делла Салуте" написао је 17 година касније, после Ленкине смрти, и опет њој у спомен.

Крушедол, више пута разаран и грађен из пепела

Манастир Крушедол је више пута рушен и поново грађен, а једно од најдраматичнијих страдања десио се 1716. године када су га Османлије запалиле. Ипак, захваљујући посвећености монаха и подршци верника, манастир се и тада подигао из пепела. Нису га уништили нити му ишчупали корен Отомани, ни Аустроугари, а баш то су покушали нацистички режими током Другог светског рата. Тешко је пострадао, претрпео велика оштећења услед бомбардовања и пљачкања од стране фашистичких окупатора и њихових помагача. Усташки режим је значајно допринео девастацији манастирског комплекса.

Мада је ослобођење дочекао у жалосном стању, похаран, опогањен и опустео, Крушедол је имао ретку срећу да избегне темељније разарање, каквом је била изложена већина фрушкогорских манастирских комплекса. Овај манастир је сведок турбулентних времена и великих искушења, али и симбол истрајности, духовне снаге и чувања традиције.

Никола и Аница, чувари Крушедола и Раванице

Крушедол је одувек био тачка окупљања локалног живља који је осим поштовања бројних манастирских светиња установио и неке своје обичаје и претворио их у традицију. Тако је и са свадбеним обичајима. Локално становништво од давних дана долази у манастир Крушедол непосредно пре или након венчања јер парови верују да ће их благослов из манастира заштитити и донети срећу њиховом браку. За то се прочуло, па данас многи младенци из различитих крајева долазе да се сликају за успомену испред манастирских зидина.

О светковинама се и данас ори стара народна песма песма, неки кажу бећарац, "Откуд идеш, Никола, идем из Крушедола...". Она је део богатог народног певачког наслеђа, а народ је водио рачуна да увек постоји равнотежа међу фрушкогорским манастирима. Отуда, у песми Копа цура виноград Никола иде из Крушедола, а на питање у стиху "откуд идеш Анице" она одговара да стиже из оближње Раванице.

Као део народне традиције и песма евоцира свакодневицу живота око манастира и представља значајан део српске народне традиције. Кроз једноставне стихове и мелодију, она преноси богату историју и везу између народа и манастира Крушедол.