(ФОТО) ХЕРМИНА И ВЛАДИМИР МИЛЕТИЋ ПРОИЗВОДЕ ЈЕДИНСТВЕН ЏЕМ ОД ДИВЉЕГ ШИПУРКА На Краљевом брегу пронашли рај на земљи; Њихов бренд "СУШТИНА" нуди искључиво органске производе

Већ приликом првог доласка на то парче раја на земљи с погледом на Дунав и Ковиљски рит, Владимир је налетео на човека који продаје воћњак и безмало би се могло рећи да га је истог дана и купио. 

– Случајност дефинитивно не постоји – каже Владимир Милетић, инжењер електротехнике са професионалним стажом у ИТ сектору, менаџменту и консалтингу, рођени Кувајчанин, а по животу Дорћолац. – Када сам се попео на Краљев брег, застао ми је дах. Поврх свега човек ми је објаснио да се са те тачке види чак и Зрењанин, одакле ми је супруга родом, која је дуго живела у Мађарској где је дипломирала нутриционизам, интегративну медицину и магистрирала на људском развоју. Све се наместило. Брзо смо се договорили и купили то парче земље засађено дуњама, кајсијом и орасима. Узели смо касније још нешто земље у околини и ту смо се угнездили.

To je био епилог намере овог пара од пре десетак година да промене место за живот. У оптицају је било више локација, између осталих и Рудник за који Владимира вежу успомене из детињства пошто му отац потиче са те планине, али одлука је пала на Краљев брег, који посредно има везе с том планином јер је карловачки потес добио име по краљу Драгутину који је на том терену имао летњиковац, док је на Руднику кован новац с његовим ликом. 

–  Врло брзо смо дошли до одлуке, међутим, ја сам још увек радио на високим позицијама у коорпорацији. Након неког времена, отворио сам агенцију за ИТ консалтинг и последња препрека је била отклоњена. Преселили смо на Краљев брег почетком 2020. године. Негде је и разумљиво да, у том тренутку, нисмо наишли на одобравање блиских људи када је реч о одлуци да живот у граду заменимо животом у природи. Ретки су нас подржали у томе – открива Владимир.  – Недуго затим, када је наступила корона, почеле су и „прозивке“ како смо ми знали шта нам се спрема, па смо зато отишли у дивљину. Но, наставили смо да пратимо своје срце и да пуним плућима живимо у том миљеу. Почели само да истражујемо и откривамо  крајолик у ком смо. У том упознавању краја спонтано смо налетели на потес препун дивљег шипурка. Постоје стања кад човек нешто ради пратећи срце које га непогрешиво води ка нечему што је добро за њега. У овом случају био је то шипурак.  

Као људи навикли да ништа не препуштају случају у својим професијама, консултовали су се са стручњацима са Биолошког и Фармацеутског факултета у Београду.  Дошавши на терен, били су затечени количином дивљег шипурка на том потесу као и новим, вероватно укрштеним различитим врстама шипурка, као и накнадно утврђеним изузетним нутритивним саставом. 

– Активно се бавећи стварањем и развојниим процесима, основали смо задругу именом Алма Роса, као спојеницу античког назива за Фрушку Гору (Алма Монс) и дивљег шипурка (Роса Канина). У темељ свега ставили смо шипурак који јесте једина јестива ружа, у нашој традицији веома цењена. Превасходно смо размишљали о томе како да обрадимо шипурак али да сачувамо све или што већу количину оригиналног састава, одлазећи од класичних метода који значајно деградирају нутријенте шипурка. Осмислили смо иновативну методу прављења џема, иако се сама рецептура заснива на традицији. Такође, интуитивно смо ишли као холистичком приступу, јер је управо целовитост намирнице све време у нашем фокусу. Самлели смо цео шипурак, укључујући и коштицу – орашицу и  послали на анализу. Испоставило се да је спектар нутријената који даје, огроман. У пулпи доминирају витамин Ц, антиоксиданси, витамини, али сама коштица је дала потпуно невероватан спектар – есенцијалне масне киселине идеалних размера благодатних за људски организам, као и широк спектар микроелемената, готово савршених односа за повољан утицај на имунитет и метаболизам човека. Сва ранија истраживања су углавном рађена само на пулпи, док се из семенке шипурка цедило уље, драгоцено за употребу у козметици, са великим утицајем на смањење упалних процеса и старења коже – вели Владимир. 

Тим тежњама, дошли су или пошли од методе лиофилизације. Владимир каже да, производи које се обраде лиофилизацијом, пре свега задржавају готово у потпуности оригинални ниво нутритивних вредности, оптимизују простор за складиштење и имају дужи рок трајања – више од пет година. Метода је иновативна и напредна јер се сировина замрзава на минус 30 степени и убацује у лиофилизатор, уређај сличан хипербаричној комори где се суши у вакууму. Пошто се извлачи ваздух из уређаја, тачка испаравања је много нижа него у стандардним условима, те се на 30 до 35 степени прозвод осуши на жељену сувоћу.  Паралелно, тражећи пандан шипурку у зони поврћа дошли су и до мускатне тикве, која поседује висок ниво минерала и микроелемената.

За прераду користе искључиво шипурак са њихове локације, са 2.000 до 2.500  жбунова. Три године у брању шипурка учествују студенти махом са Пољопривредног факултета у Новом Саду, за које Владимир каже да су  феноменална екипа. 

– Ово је мануелан рад што се тиче бербе и високотехнолошки када је реч о обради, мада је потребно неке процесе дорадити и усавршити. Величанственост је у томе да смо успели да схватимо и овладамо целим процесом да бисмо на крају из воћке или биљке која јесте врло цењена, али се најмање извлачило из ње традиционалним процесима, дошли до производа који има готово сто одсто вредности плода. За шипурак је важан као и за грожђе тероар. Није само сортност важна него и где се гаји. Колико знам, ми се једини бавимо овим у Србији, али могуће и у свету, и то не зато што смо ми, не знам колико паметни, него што смо тежили целовитости, чиме се потврдио наш осећај да би то могао бити врхунски производ... 

Рекло би се сасвим логично с обзиром на то где су се угнездили, у једном од најбољих виноградарских подручја у Сремским Карловцима па и Фрушкој гори, Владимир размишља и о упливу у домен виноградарења и то одрживог, тј. органског, регeнеративног и биодинамичког. Био би то, како каже, ако не први виноград те врсте у Србији, онда међу првим. Као и у случају шипурка и на тај пут кренуће студиозно, од анализе земљишта која ће дати одговор на питање које сорте му одговарају. Једно је сигурно – биће то аутохтоне сорте карловачког виногорја, међу којима су му фаворити харшлевелу (липов лист), фурминт и кадарка.

Зорица Милосављевић