ПРВИ ТАМНОПУТИ ИГРАЧ У СРПСКОМ ФУДБАЛУ ИГРАО ЗА КАРЛОВАЧКО „СТРАЖИЛОВО“ „Где год смо се појавили с њим, сви би зинули у чуду...“ – Овако се клупског друга Пјера Дизека сећа Васо Топољанин

Било је то крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века. Дрес са бројем десет носио је тада Замбијац Пјер Дизеко и играо десну полутку. Доспео је у карловачко „Стражилово“ захваљујући томе што је студирао у Новом Саду, а становао у Карловцима. Испрва у тадашњем Савезном центру за механизацију, потом у Конвикту – учитељском интернату, где су, по речима Васе Топољанина, голамана „Стражилова“ и Пјеровог клупског друга, у то доба бивали смештени и студенти са новосадских факултета. Топољанин је један од малобројних који Пјера врло добро памти. Своје сећање поткрепљује фотографијама које брижљиво чува.

– Дошао је код нас као студент. Ми смо били млад тим, а он је, према мојим сазнањима, био репрезентативац у Замбији тих година. Замбија је тада била к’о ми сада у фудбалу. Играо је добро и био права атракција. Где год смо се појавили с њим, сви би зинули у чуду. Звали смо га Пеле јер је Пеле у то време био појам у фудбалском свету. Поводом сеоске славе  у Прњавору, позвали су нас да играмо. Марадик, Шатринци, Нерадин и сва околна села су се сјатила у Прњавор да га виде – каже Васа Топољанин.

Изазивао је исту реакцију Пјер Дизеко где год би са Карловчанима играо фудбал - у Ковиљу, Каћу, Шајкашу, Ђурђеву, Каменици... У Буковцу су га, причало се, јурили навијачи да га дотакну.

– Мало је било необично кад се појавио – сећа се Топољанин. – Ми смо тренирали на нашем игралишту на Дунаву, а он становао у Савезном центру. Видео нас је и дошао да пита да ли може да игра. Дозволили смо му и тако нам се спонтано прикључио. Људи са стране су са неком задршком гледали на то што игра са нама, али смо га ми прихватили без предрасуда. Био је другарчина и добар фудбалер. Споразумевали смо се на српском језику јер је знао наш језик. С почетка је додуше говорио с акцетом, а после нормално. 

Када је Васа Топољанин отишао 1975. године у војску Дизеко је остао у тиму. По повратку из армије није га затекао у Карловцима. 

– Осамдесетрих година срели смо се у Новом Саду. Ја њега додуше  тада нисам приметио. Радио сам у Институту за ратарство и стицајем околности сам се задесио на факултету. Обратио ми се но ја нисам, морам признати, у први мах ни знао ко је. Кад ме је други пут ословио, схватио сам да је он. Оженио се овде и колико се сећам имао двоје или троје деце. После тога се нисмо видели и не знам шта се с њим даље догађало...

Топољанин додаје да је лига у којој је „Стражилово“ тада играло била „каубојска“, претпоследња, у којој се  није се постављало питање да ли је неко странац. Било је важно само играти. 

– Фудбал се тада играо из љубави, није био чак ни аматерски. Тренинзи су одржавани уторком, средом, четвртком и петком после подне. Одлазио сам са оцем на њиву да му помажем и чим буде четири сата, напуштао сам посао и трчао на тренинг иако су моји родитељи били против да се бавим фудбалом. Набављали смо сами дресове и копачке. Кад нам скувају чај после утакмице, доживљавали смо то као праву срећу. Једне године, мислим да је то било 1972,  је „Млина“ које данас нема, стала иза нас. Добили смо дресове, копачке и другу опрему. На дресовима је писало „Фабрика сточне хране Сремски Карловци“, па су нас због тога прозвали – бичићи.

Играо је Топољанин и док је био у војсци. У Славонској Пожеги где је служио 1975. године оформила се, по његовим речима, добра екипа, која је играла мали фудбал чак са загребачким „Динамом“.  Део фудбалског тима док је Топољанин био у армији чинио је и познати кошаркаш Зоран Славнић. Након тога Топољанин је бранио кратко у „Војводини“, али се повредио и напустио фудбал. Међутим, и данас о њему прича с поносом и нескривеном љубављу.

Зорица Милосављевић