PRVI TAMNOPUTI IGRAČ U SRPSKOM FUDBALU IGRAO ZA KARLOVAČKO „STRAŽILOVO“ „Gde god smo se pojavili s njim, svi bi zinuli u čudu...“ – Ovako se klupskog druga Pjera Dizeka seća Vaso Topoljanin
Stotinu šest godina star Fudbalski klub „Stražilovo“ iz Sremskih Karlovaca nikada nije bio prvoligaš niti se vinuo visoko na fudbalskom nebu, ali može da se pohvali da je uvek bio miljenik domaće publike i da je, što se danas malo zna, imao u svojim redovima igrača crnca kada niko nije.
Bilo je to krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Dres sa brojem deset nosio je tada Zambijac Pjer Dizeko i igrao desnu polutku. Dospeo je u karlovačko „Stražilovo“ zahvaljujući tome što je studirao u Novom Sadu, a stanovao u Karlovcima. Isprva u tadašnjem Saveznom centru za mehanizaciju, potom u Konviktu – učiteljskom internatu, gde su, po rečima Vase Topoljanina, golamana „Stražilova“ i Pjerovog klupskog druga, u to doba bivali smešteni i studenti sa novosadskih fakulteta. Topoljanin je jedan od malobrojnih koji Pjera vrlo dobro pamti. Svoje sećanje potkrepljuje fotografijama koje brižljivo čuva.
– Došao je kod nas kao student. Mi smo bili mlad tim, a on je, prema mojim saznanjima, bio reprezentativac u Zambiji tih godina. Zambija je tada bila k’o mi sada u fudbalu. Igrao je dobro i bio prava atrakcija. Gde god smo se pojavili s njim, svi bi zinuli u čudu. Zvali smo ga Pele jer je Pele u to vreme bio pojam u fudbalskom svetu. Povodom seoske slave u Prnjavoru, pozvali su nas da igramo. Maradik, Šatrinci, Neradin i sva okolna sela su se sjatila u Prnjavor da ga vide – kaže Vasa Topoljanin.
Izazivao je istu reakciju Pjer Dizeko gde god bi sa Karlovčanima igrao fudbal - u Kovilju, Kaću, Šajkašu, Đurđevu, Kamenici... U Bukovcu su ga, pričalo se, jurili navijači da ga dotaknu.
– Malo je bilo neobično kad se pojavio – seća se Topoljanin. – Mi smo trenirali na našem igralištu na Dunavu, a on stanovao u Saveznom centru. Video nas je i došao da pita da li može da igra. Dozvolili smo mu i tako nam se spontano priključio. Ljudi sa strane su sa nekom zadrškom gledali na to što igra sa nama, ali smo ga mi prihvatili bez predrasuda. Bio je drugarčina i dobar fudbaler. Sporazumevali smo se na srpskom jeziku jer je znao naš jezik. S početka je doduše govorio s akcetom, a posle normalno.
Kada je Vasa Topoljanin otišao 1975. godine u vojsku Dizeko je ostao u timu. Po povratku iz armije nije ga zatekao u Karlovcima.
– Osamdesetrih godina sreli smo se u Novom Sadu. Ja njega doduše tada nisam primetio. Radio sam u Institutu za ratarstvo i sticajem okolnosti sam se zadesio na fakultetu. Obratio mi se no ja nisam, moram priznati, u prvi mah ni znao ko je. Kad me je drugi put oslovio, shvatio sam da je on. Oženio se ovde i koliko se sećam imao dvoje ili troje dece. Posle toga se nismo videli i ne znam šta se s njim dalje događalo...
Topoljanin dodaje da je liga u kojoj je „Stražilovo“ tada igralo bila „kaubojska“, pretposlednja, u kojoj se nije se postavljalo pitanje da li je neko stranac. Bilo je važno samo igrati.
– Fudbal se tada igrao iz ljubavi, nije bio čak ni amaterski. Treninzi su održavani utorkom, sredom, četvrtkom i petkom posle podne. Odlazio sam sa ocem na njivu da mu pomažem i čim bude četiri sata, napuštao sam posao i trčao na trening iako su moji roditelji bili protiv da se bavim fudbalom. Nabavljali smo sami dresove i kopačke. Kad nam skuvaju čaj posle utakmice, doživljavali smo to kao pravu sreću. Jedne godine, mislim da je to bilo 1972, je „Mlina“ koje danas nema, stala iza nas. Dobili smo dresove, kopačke i drugu opremu. Na dresovima je pisalo „Fabrika stočne hrane Sremski Karlovci“, pa su nas zbog toga prozvali – bičići.
Igrao je Topoljanin i dok je bio u vojsci. U Slavonskoj Požegi gde je služio 1975. godine oformila se, po njegovim rečima, dobra ekipa, koja je igrala mali fudbal čak sa zagrebačkim „Dinamom“. Deo fudbalskog tima dok je Topoljanin bio u armiji činio je i poznati košarkaš Zoran Slavnić. Nakon toga Topoljanin je branio kratko u „Vojvodini“, ali se povredio i napustio fudbal. Međutim, i danas o njemu priča s ponosom i neskrivenom ljubavlju.
Zorica Milosavljević