„ДНЕВНИК” У СЕЛУ КРАЈ ВОДЕ – НОВО МИЛОШЕВО Улагањем у културу до буђења друштвеног живота
Прво, када смо изашли из Новог Бечеја мисао је била: „Никад стићи до Новог Милошева!” Друго, кад смо најзад стигли до нашег одредишта, врзмала се мисао: „Ала је ово огромно село!” А торњеви цркава само су ницали из(а) начичканих кровова...
И премда ћете на интернету пронаћи да најдужа улица у Србији пролази кроз Бачки Јарак и Темерин (Новосадска, дуга више од 12 километара), наши домаћини тврде да је ипак у њиховом селу, од табле до табле, најдужи шор и то дуг непуних пет километара, а чине га улице Маршала Тита и ЈНА.
– Тренутно по последњем попису имамо око 5.250 становника, а мештани се претежно баве пољопривредом – прича председник Савета Месне заједнице Ново Милошево Грујица Рођенков, који је љубав према свом месту и крају преточио у бројне стихове укоричене у три књиге. – Имамо неколико баш јаких пољопривредних газдинстава, будући да нам је атар један од највећих, а обрадивих површина имамо на више од 10.000 хектара, сигурно. Имамо и индустријску зону са неколико фирми, а добићемо још једну нову.
Иако имају у селу све што је потребно за несметан живот, ипак није све савршено... Дивље депоније ничу на сваком „ћошку” села и имају их скоро десетак; пројекат за иградњу преко потребне бициклисте стазе је стопиран; и изградња Дома културе, који је изгорео у пожару 1994. године, џеџи у самом центру села као заборављени скелет који је некад био главно стециште свих културних дешавања; кад год посаде дрвеће, неко га изломи; кад поставе мобилијар на дечјем игралишту или клупе у парку, неко их демолира; кад ураде тротоар кроз центар, мештани се тркају квадовима и колима...
Нема више старомодног комшилука...
У Новом Милошеву живи око 1.100 пензионера, а нешто више од 300 њих су стални чланови Удружења на чијем је челу већ скоро 12 година пензионисани поштар Милан Цимеша. Осим што су такорећи многољудни, поносе се и бројним медаљама и успесима које већ годинама освајају на свим такмичењима на којима се појаве.
– Ја сам наше просторије окитио медаљама да их сви виде, да знају да није лагарија – прича Цимеша. – Имамо свој Дом и Клуб где се окупљамо и дружимо и вежбамо, и могу рећи да наша зграда окупља највећи број мештана свих узраста. Ми имамо салу која може да прими скоро 100 људи, па је изнајмљујемо за разне прославе, али породицама које скромније живе, њима изађемо у сусрет.
Како би се захвалили свим мештанима који на било који начин доприносе функционисању њиховог Удружења, пред крај сваке године организују дружење за све, уз вечеру и музикицу.
– Ново Милошево није као што је некад било, нема више старомодног комшилука. Али сам приметио да сви који су отишли у иностранство да зараде за хлеб и пензију, враћају се у своје село да живе – вели наш саговорник.
– А кад се сетим, први смо имали водовод, гас, канализацију, све путеве асфалтиране – присећа се Рођенков, додајући да је пре тридесетак година требао и базен да се направи.
А кад се сетим, први смо имали водовод, гас, канализацију, све путеве асфалтиране (Грујица Рођенков)
Како би пробудили друштвени живот Новог Милошева, мора се улагати у културу, о чему најбоље сведочи вишедеценијски културни радник и тамбураш Стојан Месарош, иначе директор Дома културе од оснивања до припајања новобечејском, дакле од 1986. до 2003. године.
– Следеће године славим јубилеј, односно 60 година како сам посвећен култури и планирам да направим неки програм, а највећа жеља ми је да доведем Звонка Богдана да наступа – каже Месарош који тренутно води тамбурашку секцију у Новом Бечеју што га духовно испуњава сваки дан. – Некада смо имали толико квалитетан и јак културни живот, да смо сав новац који бисмо зарадили од улазница улагали у Омладински дом и у село уопште. Тада су се све манифестације наплаћивале и било је много публике, а сад је све бесплатно и нема људи. То само говори да смо изгубили осећај за традицију и чување онога што имамо. Централизација нам све узима и гаси полако... Мислим да ће и наше село кренути да се гаси, а некад је имало и своју локалну телевизију! Имамо обећање да ће следеће године бити саниран Омладински дом.
Централизација нам све узима и гаси полако... Мислим да ће и наше село кренути да се гаси, а некад је имало и своју локалну телевизију (Стојан Месарош)
На тавану, ’место шунке, висе медаље
Почевши са тренинзима на свом тавану, Јовица Вукеља, родом из Задра, у Ново Милошево је донео карате 1979/1980. године. Тада су функционисали као секција у оквиру Спортског друштва Војводине и годинама се довијали за своје место за тренирање. Та непрестана борба их је довела до неколико сељакања, али и великих имена на карате сцени код нас и у свету.
– Тренутно имамо тридесетак чланова , од полетараца до сениора, чак и А репрезентативце Србије – поносан је Вукеља, тренер и оснивач Карате клуба „Младост”, који је под тим именом регистрован 2005. године. – Рецимо, недавно је било Балканско првентво у Сарајеву за кадете, јуниоре и млађе сениоре, и ми смо се вратили са две бронзе, појединачном и екипном, које су освојиле Невена Филипов и Невена Молнар.
И док чекају да све буде по мери мештана Новог Милошева, остаје им да се свакодневно боре против разних несташлука и „обећавања на одложено”. Али и да искористе благодети које им Тиса с једне и ДТД с друге стране пружају, као и бројне установе на понос села – Завичајни музеј „Котарка”, Музеј „Жеравица”, Фондација „Ранко Жеравица”, дворац Карачоњи, Банатски културни центар...
Кад су се Беодра и Карлово ухватили за руке
Ново Милошево какво данас знамо настало је након Другог светског рата спајањем два места – Беодре и Карлова. Први део насеља помиње се још у првој половини 14. века од када је мењало неколико сличних имена. Средином 18. века село насељавају Срби, да би убрзо потом феудалац Богдан Карачоњи купио Беодру, након чега почиње интензивно насељавање Мађара, а онда и Немаца, да би гроф потом основао „Пољопривредни крај”. Тако је и кренуло развијање места и изградња улица, две цркве, синагоге, двораца, ветрењача, сувача, млинова, железничке станице, поште, телеграфа, школских објеката, циглане, банке, општине, библиотеке, бројне радње...
Када је реч о Карлову, оно је настало 1751. године под првобитним називом Плевна, а насељено је демилитаризованим Србима. Име Карлово добило је по оцу Марије Терезије, али је 1918. преименовано у Драгутиново по генералу срепске војске Драгутину Ристићу, официру који је ослободио Зрењанин.
Након Другог светског рата, та два села су се спојила и понела име Милошево по партизану Милошу Поповом. Иначе, ово место је познато и по великанима које је изнедрило као што су оснивач и први секретар Матице српксе Теодор Павловић, познати конструктор авиона Драгољуб Бешлин, кошаркашки тренер Ранко Жеравица, као и двоструки шпијун Душан Попов који је био инспирација за настанак лика Џејмса Бонда.
Текст и фото: Леа Радловачки