„DNEVNIK” U SELU KRAJ VODE – NOVO MILOŠEVO Ulaganjem u kulturu do buđenja društvenog života
Prvo, kada smo izašli iz Novog Bečeja misao je bila: „Nikad stići do Novog Miloševa!” Drugo, kad smo najzad stigli do našeg odredišta, vrzmala se misao: „Ala je ovo ogromno selo!” A tornjevi crkava samo su nicali iz(a) načičkanih krovova...
I premda ćete na internetu pronaći da najduža ulica u Srbiji prolazi kroz Bački Jarak i Temerin (Novosadska, duga više od 12 kilometara), naši domaćini tvrde da je ipak u njihovom selu, od table do table, najduži šor i to dug nepunih pet kilometara, a čine ga ulice Maršala Tita i JNA.
– Trenutno po poslednjem popisu imamo oko 5.250 stanovnika, a meštani se pretežno bave poljoprivredom – priča predsednik Saveta Mesne zajednice Novo Miloševo Grujica Rođenkov, koji je ljubav prema svom mestu i kraju pretočio u brojne stihove ukoričene u tri knjige. – Imamo nekoliko baš jakih poljoprivrednih gazdinstava, budući da nam je atar jedan od najvećih, a obradivih površina imamo na više od 10.000 hektara, sigurno. Imamo i industrijsku zonu sa nekoliko firmi, a dobićemo još jednu novu.
Iako imaju u selu sve što je potrebno za nesmetan život, ipak nije sve savršeno... Divlje deponije niču na svakom „ćošku” sela i imaju ih skoro desetak; projekat za igradnju preko potrebne bicikliste staze je stopiran; i izgradnja Doma kulture, koji je izgoreo u požaru 1994. godine, džedži u samom centru sela kao zaboravljeni skelet koji je nekad bio glavno stecište svih kulturnih dešavanja; kad god posade drveće, neko ga izlomi; kad postave mobilijar na dečjem igralištu ili klupe u parku, neko ih demolira; kad urade trotoar kroz centar, meštani se trkaju kvadovima i kolima...
Nema više staromodnog komšiluka...
U Novom Miloševu živi oko 1.100 penzionera, a nešto više od 300 njih su stalni članovi Udruženja na čijem je čelu već skoro 12 godina penzionisani poštar Milan Cimeša. Osim što su takoreći mnogoljudni, ponose se i brojnim medaljama i uspesima koje već godinama osvajaju na svim takmičenjima na kojima se pojave.
– Ja sam naše prostorije okitio medaljama da ih svi vide, da znaju da nije lagarija – priča Cimeša. – Imamo svoj Dom i Klub gde se okupljamo i družimo i vežbamo, i mogu reći da naša zgrada okuplja najveći broj meštana svih uzrasta. Mi imamo salu koja može da primi skoro 100 ljudi, pa je iznajmljujemo za razne proslave, ali porodicama koje skromnije žive, njima izađemo u susret.
Kako bi se zahvalili svim meštanima koji na bilo koji način doprinose funkcionisanju njihovog Udruženja, pred kraj svake godine organizuju druženje za sve, uz večeru i muzikicu.
– Novo Miloševo nije kao što je nekad bilo, nema više staromodnog komšiluka. Ali sam primetio da svi koji su otišli u inostranstvo da zarade za hleb i penziju, vraćaju se u svoje selo da žive – veli naš sagovornik.
– A kad se setim, prvi smo imali vodovod, gas, kanalizaciju, sve puteve asfaltirane – priseća se Rođenkov, dodajući da je pre tridesetak godina trebao i bazen da se napravi.
A kad se setim, prvi smo imali vodovod, gas, kanalizaciju, sve puteve asfaltirane (Grujica Rođenkov)
Kako bi probudili društveni život Novog Miloševa, mora se ulagati u kulturu, o čemu najbolje svedoči višedecenijski kulturni radnik i tamburaš Stojan Mesaroš, inače direktor Doma kulture od osnivanja do pripajanja novobečejskom, dakle od 1986. do 2003. godine.
– Sledeće godine slavim jubilej, odnosno 60 godina kako sam posvećen kulturi i planiram da napravim neki program, a najveća želja mi je da dovedem Zvonka Bogdana da nastupa – kaže Mesaroš koji trenutno vodi tamburašku sekciju u Novom Bečeju što ga duhovno ispunjava svaki dan. – Nekada smo imali toliko kvalitetan i jak kulturni život, da smo sav novac koji bismo zaradili od ulaznica ulagali u Omladinski dom i u selo uopšte. Tada su se sve manifestacije naplaćivale i bilo je mnogo publike, a sad je sve besplatno i nema ljudi. To samo govori da smo izgubili osećaj za tradiciju i čuvanje onoga što imamo. Centralizacija nam sve uzima i gasi polako... Mislim da će i naše selo krenuti da se gasi, a nekad je imalo i svoju lokalnu televiziju! Imamo obećanje da će sledeće godine biti saniran Omladinski dom.
Centralizacija nam sve uzima i gasi polako... Mislim da će i naše selo krenuti da se gasi, a nekad je imalo i svoju lokalnu televiziju (Stojan Mesaroš)
Na tavanu, ’mesto šunke, vise medalje
Počevši sa treninzima na svom tavanu, Jovica Vukelja, rodom iz Zadra, u Novo Miloševo je doneo karate 1979/1980. godine. Tada su funkcionisali kao sekcija u okviru Sportskog društva Vojvodine i godinama se dovijali za svoje mesto za treniranje. Ta neprestana borba ih je dovela do nekoliko seljakanja, ali i velikih imena na karate sceni kod nas i u svetu.
– Trenutno imamo tridesetak članova , od poletaraca do seniora, čak i A reprezentativce Srbije – ponosan je Vukelja, trener i osnivač Karate kluba „Mladost”, koji je pod tim imenom registrovan 2005. godine. – Recimo, nedavno je bilo Balkansko prventvo u Sarajevu za kadete, juniore i mlađe seniore, i mi smo se vratili sa dve bronze, pojedinačnom i ekipnom, koje su osvojile Nevena Filipov i Nevena Molnar.
I dok čekaju da sve bude po meri meštana Novog Miloševa, ostaje im da se svakodnevno bore protiv raznih nestašluka i „obećavanja na odloženo”. Ali i da iskoriste blagodeti koje im Tisa s jedne i DTD s druge strane pružaju, kao i brojne ustanove na ponos sela – Zavičajni muzej „Kotarka”, Muzej „Žeravica”, Fondacija „Ranko Žeravica”, dvorac Karačonji, Banatski kulturni centar...
Kad su se Beodra i Karlovo uhvatili za ruke
Novo Miloševo kakvo danas znamo nastalo je nakon Drugog svetskog rata spajanjem dva mesta – Beodre i Karlova. Prvi deo naselja pominje se još u prvoj polovini 14. veka od kada je menjalo nekoliko sličnih imena. Sredinom 18. veka selo naseljavaju Srbi, da bi ubrzo potom feudalac Bogdan Karačonji kupio Beodru, nakon čega počinje intenzivno naseljavanje Mađara, a onda i Nemaca, da bi grof potom osnovao „Poljoprivredni kraj”. Tako je i krenulo razvijanje mesta i izgradnja ulica, dve crkve, sinagoge, dvoraca, vetrenjača, suvača, mlinova, železničke stanice, pošte, telegrafa, školskih objekata, ciglane, banke, opštine, biblioteke, brojne radnje...
Kada je reč o Karlovu, ono je nastalo 1751. godine pod prvobitnim nazivom Plevna, a naseljeno je demilitarizovanim Srbima. Ime Karlovo dobilo je po ocu Marije Terezije, ali je 1918. preimenovano u Dragutinovo po generalu srepske vojske Dragutinu Ristiću, oficiru koji je oslobodio Zrenjanin.
Nakon Drugog svetskog rata, ta dva sela su se spojila i ponela ime Miloševo po partizanu Milošu Popovom. Inače, ovo mesto je poznato i po velikanima koje je iznedrilo kao što su osnivač i prvi sekretar Matice srpkse Teodor Pavlović, poznati konstruktor aviona Dragoljub Bešlin, košarkaški trener Ranko Žeravica, kao i dvostruki špijun Dušan Popov koji je bio inspiracija za nastanak lika Džejmsa Bonda.
Tekst i foto: Lea Radlovački