ОВЕ ГРЕШКЕ ПРАВИМО НА САХРАНАМА Осам паганских обичаја којих се Срби придржавају, ниједан нема везе са вером

Од давнина је српски народ на гробљима спроводио различите обреде и ритуале, а да они нису били део црквених обичаја.

Обичаји везани за покојника: Између традиције и отуђења

Како се обликују обичаји око покојника и дана посвећених њиховом сећању? Колико су ти обичаји данас удаљени од цркве, вере и искреног поштовања према преминулима?

Хришћанско учење нас подсећа на обавезу да се молимо за покој душа наших најмилијих, да палимо свеће, одржавамо парастосе, подижемо скромне споменике с хришћанским обележјима и чувамо гробове уредним. Све ове праксе имају чврсту основу у црквеним канонима.

1. Запуштени и заборављени гробови

Многи гробови остају необележени и запуштени, што показује немар према преминулим сродницима.

Ипак, чини се да у Србији постоји парадоксалан однос према овом аспекту културе. С једне стране, неки гробови остају заборављени, запуштени и необележени.

2. Луксуз и екстраваганција на гробљима

С друге стране, често се претерује у супротном правцу – на гробљима ничу луксузни споменици и капеле које подсећају на викендице, са свим садржајима попут фрижидера, телевизора и намештаја. Овакви обичаји нису део хришћанског наслеђа, већ одраз погрешно схваћене традиције.

Црква нас учи да је споменик намењен скромном обележавању и изражавању хришћанске вере, најчешће кроз симбол крста. Много важније од спољашњег сјаја јесте искрено сећање кроз молитве, чињење добрих дела и помагање онима у потреби. Хуманитарне активности, попут помагања сиромашнима, давања прилога црквама, болницама или домовима за децу, најбоље одражавају хришћански дух.

3. Изостанак молитве

Што се тиче црквеног става о сахранама, централни део је опело – молитва за покој душе преминулог и опроштај грехова. Такође су важни помени, који се обављају од куће до гробља, јер и они представљају молитвени чин. Жито и вино имају посебно симболичко значење у овом контексту, као део духовне традиције чији је циљ вечно сећање на преминуле.

Уместо екстравагантних обичаја, важно је вратити се суштини – молитви, скромности и хуманости, које одражавају праву вредност сећања на наше преминуле.

Међутим, у неким крајевима Србије, за погреб су везани бројни сувишнии штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни, али у новије време заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати.

4. Претерана потрошња на венце и дарове

Куповина скупих венаца и даривање гостију на сахранама постали су непотребна пракса, уместо да се новац користи за помоћ породици или хуманитарне сврхе.

Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискују велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било да се новац за куповину венаца преда домаћину или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране.

5. Гозбе на гробљу

Организовање хране и пића на гробљима често прелази границу пристојности, претварајући сахрану у забаву, што се сматра великим грехом.

Неретко се на српска гробља износи храна и пиће, па се дешава да, кад се гости наједу и напију, да се сахрана претвори у гозбу, а учесници у пијаном стању почну да се недолично и неприкладно понашају.

То је један од већих грехова који могу да се учине на гробљу, на тај начин се даје дознања да се покојник не поштује.

6. Застарели ритуали са угљем и водом

Иако потичу из времена борбе против зараза, неки обичаји попут пребацивања жара преко себе данас су беспотребни и превазиђени.

Поменућемо и обичај у неким крајевима Србије, када народ долази са гробља, да се сачекује у дворишту где сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција. То данас није обавезно чинити. Добро је само припремити воду и пешкир ако нема чесме или купатило да народ опере руке, што је основ хигијене.

7. Клање "душног брава"

Жртвоприношење за душу покојника није део црквене традиције, осим ако је усмерено ка помоћи сиромашнима.

За четрдесетодневни парастос такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање "душног брава". То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино као циљ клања може подвести и оправдати да се нахрани сиротиња, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански, нецрквени обичај везан за жртвоприношење.

8. Погрешне интерпретације парастоса

Организовање гозби након парастоса сувишно је и не припада црквеним обичајима, који наглашавају молитву, жито и вино.

После шест месеци или једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као и за четрдесети дан, припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље, пале се свеће и прекађује гроб.

Парастоси се могу одржавати и чешће, а гозбе ни у тим поводима нису црквени обичаји.

stil.kurir.rs/dnevnik.rs