„ДИС ДИС КОНТАКТ” АСОЦИЈАЦИЈЕ „ПЕР.АРТ” ПОСЛЕ ПАРИЗА ИЗВЕДЕН И У НОВОМ САДУ Душа је једна

У хип-хоп сцени када наступају Наталија Владисављевић, Јелена Стефаноска, Снежана Булатовић као „Жене репови”, сажета је сва концентрација значења, емоција, експресивних поступака представе „Дис дис контакт” коју је продуцирао „Пер.Арт” и премијерно извео у Паризу, а која је изведена средином недеље и у Новом Саду, поводом 25 година рада ове организације посвећене укључивању на уметничку сцену уметника и уметница са инвалидитетом.

Репови - због тога што репују. Духовиту најаву урадио је Марко Башица, који је у неколико својих соло тачака одушевио вокалним способностима. Представа је ипак много више од скупине соло тачака. „Дис дис контакт” је представа која преиспитује, изазива конвенције, на начин да група уметника уједињено на сцени изводи материјале које чине сложено уметничко ткање. 

Префикс „дис” у наслову означава разилажење, супротност, негацију. Иако потиче још из латинског, употребљава се у међународној одредници на енглеском за особе са инвалидитетом - дисејблед, која у буквалном преводу може да значи и онеспособљени. Управо ова конвенција, могло би се рећи и предрасуда, и поред силних инклузија, укорењена је и у савременом друштву, а „Пер.Арт” покушава (и успева) да је проблематизује изводећи представу у којој се „онеспособљеност” приказује као уметничка обдареност.

За разлику од употребе префикса „дис”, који је објашњен у представи, због чега она садржи и елементе лекчур-перформанса (представе предавања), разлог зашто се префикс „дис” понавља два пута није објашњаван, али ја знам да је ово такорећи наставак, други део представе „Дис контакт”, у којој је први пут реферисано на представу „Контактхоф” Пине Бауш. Тај ниво приче је задржан - наратив зашто баш та представа - зато што је Пина Бауш била једна од револуционарних уметница која је у своје „место сусрета”, како може да гласи превод за „контактхоф”, укључивала односе између мушкараца и жена као родно маргина- лизоване категорије људи.

У „Дис дис контакту” се отишло корак даље и представа садржи потпуно аутономне елементе, не само цитате и парафразе оригинала Пине Бауш, који су у извођењу особа са инвалидитетом деловали чудесно обогаћено

У овом делу представе улогу „водитеља” има Далибор Шандор, а на сцени елементе из оригинала Пине Бауш, поред већ наведених извођача, илуструју и Саша Асентић, Фросина Димовска и Јелена Алемпијевић. Посебно је осетљива сцена представљања, у којој сваки члан ансамбла има соло тачку у којој на подлози текста кореографском минијатуром показује какав је и од чега - фризура, боја коже, остале карактеристике тела... Тренутак у којем испруже руке показујући дланове, тај поглед у публику, најемотивнији је тренутак у позоришту који сам доживео у не знам колико последњих представа. Пина Бауш је то замислила тако да одмах на почетку представи само срце извођача... Душа је једна, или је нема!

Међутим, у „Дис дис контакту” се отишло корак даље и представа садржи потпуно аутономне елементе, не само цитате и парафразе оригинала, који су у извођењу особа са инвалидитетом деловали чудесно обогаћено, баш као што је био случај и са Пининим каснијим радовима на репризама „Контактхофа” са децом (младима) и старим људима. Отишло се у правцу Холокауста, фашистичког прогона Рома, Јевреја, Словена, хомосексуалаца и особа са инвалидитетом, што даје снажна и могућа савремена тумачења. Сама чињеница да је насиље над женама, па и другим наведеним групама још увек присутно, довољно објашњава потребу за оваквом представом. 

Сад ми је жао што сам већ написао како Саша Асентић и „Пер.Арт” нису пристали на искључивост плеса као уметничке дисциплине, којом могу да се баве такорећи најбољи од најбољих. „Дис дис контакт” је показао да она припада свима.

Игор Бурић