КАКО ЈЕ ВОША СРУШИЛА АТЛЕТИКО? Васа Пушибрк: Играли смо тада „тика-така” фудбал, а Барса 50 година касније

То је био историјски дуел који је отворио пут Воши до осам најбољих клубова у Европи. Нови Сад, 16. новембар 1966. године. Цео град је живео за спектакл и меч великана, првак Србије против шампиона Шпаније.

О тој утакмици, али и бројним другим занимљивостима за клупски сајт говорио је Васа Пушибрк, члан прве шампионске генерације Воше и легенда клуба. 

– Одиграли смо изузетно добро тај први меч у Новом Саду. Мислим да су они били шокирани, јер нису очекивали тако јаког противника. Чак и када је Атлетико изједначио из пенала, ништа се није променило, наставили смо да нападамо, постигли још два гола и стекли леп капитал пред реванш. Прво Пантелић после одбитка из пенала, а онда и Брзић за победу од два разлике – присећа се Васа.

Атлетико је после меча у Новом Саду схватио с ким има посла.

– Тамо нас је сачекала паклена атмосфера! Није било никакве ограде између терена и трибина, па су навијачи били одмах до нас. Први меч смо изгубили исто два разлике, па је дошао ред да се одигра мајсторица. Наш директор Вујадин Бошков сео је са руководством Атлетика и договорио да добијемо одређени новац да би се меч одиграо на њиховом терену.

У трећој утакмици шампион Шпаније брзо је повео са 2:0…

– Е, онда смо заиграли храбро, мушки, јуначки и показали какав смо тим. Нису знали шта их је снашло, а тек када је Такач погодио у продужетку… Сећам се како је публика свашта бацала у терен, највише је ту било неких јастука, једва смо успели да дођемо до свлачионице.

Желели су сви да знају како је чета из Новог Сада баш толико моћна?

– Прво смо пре доласка Бранка Станковић имали невероватан рад на физичкој спреми. Пуцали смо од снаге, па смо могли да играмо у јаком ритму и 120 минута. Е, касније су многи платили цех пакленим тренинзима, јер су почеле да их стижу повреде. Били су то убиствени тренинзи, памтим то и данас (смех). А, онда је с њим уследила максимална техничка припрема. Тако да смо имали и једно и друго.

Уследио је Селтик. Битка за полуфинале КЕШ! Атмосфера у Новом Саду…

– Купили смо рефлекторе, у међувремену, од новца за меч у Шпанији и продаје Такача. Људи су „висили“ и са стубова рефлектора, јер су сви желели да гледају меч са Селтиком. Невероватно колико је људи било, кажу преко 30.000, 35.000, то је остао до данас рекорд стадиона. Изванредно смо одиграли и дошли до 1:0 пред реванш у Глазгову, било би то и вероватно убедљивије, али…

Један детаљ је умногоме утицао на дешавања:

– Између Атлетика и Селтика продали смо Силвестера Такача. Он је био наш најбољи стрелац и игра с њим и без њега није више била иста. Не волим да причам шта би било, кад би било, али да је остао, ко зна какав би био исход целе приче.

Реванш, болна елиминација у последњој секунди меча.

– Били смо изузетни у првих 45. минута. Изванредни. Селтик је био тркачки, максимално спреман тим… А, ми смо играли технички сјајно. Фудбал у троуглу, „тика-така“, то је ово по чему се прославила Барселона 50 година касније. Тако смо играли тога дана на „Хампден парку“, али и генерално нас је то красило. Примили смо, нажалост, у наставку два гола, од тога други у последњим моментима меча и уместо мајсторице завршили смо свој пут у Купу европских шампиона.

Селтик је касније дошао до титуле првака Европе, а када они у својим сећањима кажу да им је меч Војводином био убедљиво најтежи, јасно је све даље.

– Штета, штета… Да смо бар задржали Такача до краја те сезоне, па да у најјачем тиму одиграмо те мечеве.

Пратим све и навијам – Желим да престигнемо Црвену звезду

С прошлости долазимо до садашњости и гледамо ка будућност. Неко са толиким искуством и знањем може да каже злата вредне савете…

– Пратим све, гледам утакмице, навијам наравно. Желим да стигнемо и престигнемо Црвену звезду, али за то нам је потребна наша јака школа фудбала. Не можемо до тога да дођемо преко ноћи, али систем у којем би у првом тиму имали нашу најбољу децу једино може да нам донесе успех. Потребно је да у омладинској школу буду најбољи тренери, да нам база буде јака и моћна и да после то само допунимо „неким са стране“. Само – наша деца. Е, сад, знам да је проблем и задржати било кога ко „искочи“ из омладинске школе и касније после једне сезоне у првом тиму, али алтернативне за нас готово да нема. Рад, ред и дисциплина и најбољи тренери у омладинској школи. Потребно је тој деци усадити фудбал, али на прави начин… Не да их гледамо тетовиране или слично да привлачне пажње периферним стварима. Потребно је да их изведемо у први тим као радне и дисциплиноване. Да кад видимо талентованог клинца кажемо „како је борбен“ или „какав пас има“, а не нешто друго око изгледа – порука је легендарног Васе Пушибрка.