УЗ ИЗЛОЖБУ „У СВЕТУ ВЕТРЕЊАЧА” У БАЧКОЈ ТОПОЛИ Остале су само слике

Њу је изградио Агоштон Киш 1794. године након повратка из Холандије, на имању свог оца Исака у Елемиру код Зрењанина. Градња ових дивова – млинова на погон ветра, наставља се и током 19. века, тако да их је 1885. било више од 280, односно красиле су скоро свако село Баната и Бачке.
Узор за војвођанске ветрењаче је био холандски тип познат у науци под именом „Hollander Windmuhler“. Зидане су у облику заобљене купе од печене опеке или комбинацијом черпића и опеке. Комплетан механизам је дрвени, осим каменова. Крила су од чамовине у облику мердевина причвршћене на багремовом крсту који окреће осовину вретена. Помоћу дрвених зупчаника се обртање преноси на вертикалну осовину. Главни механизам се састоји од три камена који раде у зависности од јачине ветра. Уколико је ветар јак раде сва три камена, а уколико је слаб само један. Камен је увек био обрађен а тежио је 1300 кг. Горњи део „капа“ ветрењаче (кров, крила, вратило, кочнице) је покретан и она се помоћу крака -„курјука“ окреће према правцу ветра. Правац ветра се одређује помоћу ветроказа постављеног на врху ветрењаче. Максималан капацитет произведеног брашна у једном млину је био око 700 кг дневно. 

У 21. век смо као друштво ушли само са неколико још увек „стојећих“ ветрењача. Сачуван механизам једино има ветрењача у Чуругу, власништво породице Стојшин, позната као „Рођина ветрењача“. Заштићена је као споменик културе од великог значаја. Исти статус има и једина преостала ветрењача у средњобанатском округу „Бошњакова“ у Меленцима. На северу Бачке још увек опстају заштићене ветрењаче у Орому и Оборњачи. Оне у Бачкој Тополи, Карађорђеву, Бечеју, Госпођинцима, Малом Бајмоку (Суботица), Белом Блату одолевају духу времена. Недавно је срушена и ветрењача у Гунарошу (општина Бачка Топола) која се налазила на приватном поседу.  
Служба заштите – заводи у Новом Саду, Суботици и Зрењанину су током протеклих деценија у више наврата вршили истраживања, анализу и снимање стања, као и израду пројектно техничке документације за ове вредне објекте народног градитељства. Конзерваторски приступ се ослањао на процес санације и рестаурације, у циљу стварања оптималних решења у погледу очувања споменичких вредности са једне, и будуће функционалне намене, са друге стране. Концепт примењиних мера заштите увек се заснивао на употреби изворних материјала и облика конструкције, са вредновањем свих фаза градње од стране службе заштите. Ветрењача у Меленцима први пут је обновљена 1971. а затим и 2007. Конзерваторско – рестаураторски радови на ветрењачи у Чуругу изводили су се фазно средином 80- тих година 20. века. На ветрењачи у Орому у два наврата: 1987. и 2006. године.      

Заједнички проблеми који су довели до оваквог стања малобројних ветрењача у Војводини, прво и пре свега леже у нашој небриги и занемаривању традиције коју би требало да пренесемо будућим генерацијама. Неки од ових објеката су откупљени и налазе се у јавној својини, али их ни то не спашава од пропадања.  Индустрализација и губитак функције довеле су до њиховог масовног рушења, иако нам примери развијених земаља говоре у прилог промене намене и коришћења у туристичко-угоститељске сврхе. Веома је важно је и питање свакодневног одржавања и бриге о ветрењачама, јер и ако дође до њихове обнове без доброг мајстора и домаћина – сваки посао је узалудан.        

др Мирјана Ђекић, Катарина Добрић