КАТАРИНА И ЗВОНКО АЋИН ПОПЕЛИ СЕ НА ХИМАЛАЈЕ На врху предиван осећај спокоја и топлине СУПРУЖНИЦИ ДОСАЊАЛИ САН

Тачније, после десет дана пењања, 25. октобра, у јутарњим сатима по локалном времену, они су освојили врх Јала пик (Yala peak) у региону Лангтанг, висок 5.520 метара.

- Првобитан план је био да се попнемо на један врх у региону Еверест, али због лоших временских услова локални лет авионом до места Лукла није могао бити реализован. Лукла аеродром је био затворен на више дана. Три дана смо чекали у месту Мантхали да се време стабилизује, како бисмо одлетели до почетне тачке, али наше чекање је било узалудно. Немогуће је било извести лет по времену какво је тада било - причају Катарина и Звонко Аћин.

Како не би губили време, цела група алпиниста се сложила и променила план. Договорено је да се освоји врх Јала пик у националном парку Лангтанг. 

- Локалним летом поново смо се вратили до главног града Непала - Катмандуа и аутобусом се одвезли до полазне тачке. Да бисмо стигли до базног кампа на висини од 4.900 метара морали смо да пешачимо око 40 километара са успутним преноћиштима. Оно што смо видели на пешачењу, оставља без даха. То су нестварни призори - настављају Аћини. 

Група је спавала у базном кампу на висини од 4.900 метара, а спавање у шатору није било нимало пријатно. 

- Спавали смо на температури од минус 15 степени. Иако смо били у врећама, са врхунском опремом на себи, хладноћа је незамислива. Кисеоника је мало, стално имате осећај да ће вам плућа експлодирати - описују своје искуство.

И онда је коначно дошао и тај велики дан. 

- Иако нисмо ни спавали, непалски пењачи, Шерпе, буде нас у 2.15 ујутру и дају нам пола сата да се спремимо и да кренемо на врх. Кренули смо око три сата ујутру, по мрклом мраку и са комплетном опремом. Није лако, концентрација кисоника на тој висини је тек 60 одсто. Због мањка кисеоника, умор је огроман. После свака два метра морали смо да застанемо и одморимо се - истичу наши саговорници. 

Групи је требало око шест сати пењања до самог врха, тако да су на циљ стигли око 9 сати истог јутра. Цела група је успела да се попне на врх, што је велики успех и огромна радост. А код Аћина посебна радост - врх је прва освојила Катарина, 15 минута пре свог супруга.

- Излазак сунца на висини од 5.000 метара је нешто најневероватније и најлепше што смо икада видели, а на врху, односно на 5.520 метара, поглед досеже до Тибета. Просто вас обузме предиван осећај спокоја и топлине - описују Аћини.

За крај свог јављања са другог краја света или тачније са највишег краја света Аћини истичу.   

- У алпинизму владају нека посебна правила. Лако је имати неког другог за непријатеља, али када имате себе за непријатеља онда је најтеже. Довољна вам је само једна мала варница у глави и одустајете од пењања. Али, онда се сетите да је алпинизам порив за освајањем екстремног врха планине по сваку цену, без обзира на последице. Улози су највећи могући. Кад сте пред самим циљем, толико је тешко да изгледа да сте метар пре врха ближи доле него горе. А кад стигнете на циљ, када освојите врх, тамо горе сте сами - деле са нашим читаоцима мисли са хималајских висина алпинисти Катарина и Звонко Аћин.

Ж. Балабан