KATARINA I ZVONKO AĆIN POPELI SE NA HIMALAJE Na vrhu predivan osećaj spokoja i topline SUPRUŽNICI DOSANJALI SAN

Tačnije, posle deset dana penjanja, 25. oktobra, u jutarnjim satima po lokalnom vremenu, oni su osvojili vrh Jala pik (Yala peak) u regionu Langtang, visok 5.520 metara.

- Prvobitan plan je bio da se popnemo na jedan vrh u regionu Everest, ali zbog loših vremenskih uslova lokalni let avionom do mesta Lukla nije mogao biti realizovan. Lukla aerodrom je bio zatvoren na više dana. Tri dana smo čekali u mestu Manthali da se vreme stabilizuje, kako bismo odleteli do početne tačke, ali naše čekanje je bilo uzaludno. Nemoguće je bilo izvesti let po vremenu kakvo je tada bilo - pričaju Katarina i Zvonko Aćin.

Kako ne bi gubili vreme, cela grupa alpinista se složila i promenila plan. Dogovoreno je da se osvoji vrh Jala pik u nacionalnom parku Langtang. 

- Lokalnim letom ponovo smo se vratili do glavnog grada Nepala - Katmandua i autobusom se odvezli do polazne tačke. Da bismo stigli do baznog kampa na visini od 4.900 metara morali smo da pešačimo oko 40 kilometara sa usputnim prenoćištima. Ono što smo videli na pešačenju, ostavlja bez daha. To su nestvarni prizori - nastavljaju Aćini. 

Grupa je spavala u baznom kampu na visini od 4.900 metara, a spavanje u šatoru nije bilo nimalo prijatno. 

- Spavali smo na temperaturi od minus 15 stepeni. Iako smo bili u vrećama, sa vrhunskom opremom na sebi, hladnoća je nezamisliva. Kiseonika je malo, stalno imate osećaj da će vam pluća eksplodirati - opisuju svoje iskustvo.

I onda je konačno došao i taj veliki dan. 

- Iako nismo ni spavali, nepalski penjači, Šerpe, bude nas u 2.15 ujutru i daju nam pola sata da se spremimo i da krenemo na vrh. Krenuli smo oko tri sata ujutru, po mrklom mraku i sa kompletnom opremom. Nije lako, koncentracija kisonika na toj visini je tek 60 odsto. Zbog manjka kiseonika, umor je ogroman. Posle svaka dva metra morali smo da zastanemo i odmorimo se - ističu naši sagovornici. 

Grupi je trebalo oko šest sati penjanja do samog vrha, tako da su na cilj stigli oko 9 sati istog jutra. Cela grupa je uspela da se popne na vrh, što je veliki uspeh i ogromna radost. A kod Aćina posebna radost - vrh je prva osvojila Katarina, 15 minuta pre svog supruga.

- Izlazak sunca na visini od 5.000 metara je nešto najneverovatnije i najlepše što smo ikada videli, a na vrhu, odnosno na 5.520 metara, pogled doseže do Tibeta. Prosto vas obuzme predivan osećaj spokoja i topline - opisuju Aćini.

Za kraj svog javljanja sa drugog kraja sveta ili tačnije sa najvišeg kraja sveta Aćini ističu.   

- U alpinizmu vladaju neka posebna pravila. Lako je imati nekog drugog za neprijatelja, ali kada imate sebe za neprijatelja onda je najteže. Dovoljna vam je samo jedna mala varnica u glavi i odustajete od penjanja. Ali, onda se setite da je alpinizam poriv za osvajanjem ekstremnog vrha planine po svaku cenu, bez obzira na posledice. Ulozi su najveći mogući. Kad ste pred samim ciljem, toliko je teško da izgleda da ste metar pre vrha bliži dole nego gore. A kad stignete na cilj, kada osvojite vrh, tamo gore ste sami - dele sa našim čitaocima misli sa himalajskih visina alpinisti Katarina i Zvonko Aćin.

Ž. Balaban