Завршен је вишемесечни попис белих рода – колико их има у Србији?

У 1593 активних (заузетих) гнезда пописивачи су избројали укупно 4374 младунаца ових дугоногих птица које су весник пролећа и знамен новог живота.

Идеја о попису белих рода, усаглашеном на међународном нивоу, јавила се давне 1934. године. Од тада, попис се обавља на сваких 10 година, у преко 30 земаља Европе, Азије и Африке, а координатор је НАБУ (Naturschutzbund Deutschland), орнитолошка организација из Немачке. Пре него што се DZPPS придружило овом попису, беле роде су бројане у Србији, најпре само у Војводини, почев од 1957. године.

Беле роде (Цицониа цицониа)  су у великој мери свој живот везале за човека, па своја велика гнезда готово искључиво граде у насељеним местима. Лако су уочљиве и препознатљиве па их могу пописивати и грађани. На основу праћења популације белих рода могу се установити опште стање и промене у животној средини што касније доприноси ефикаснијим напорима за очување како рода и њихових станишта, тако и наше животне средине.

Ове године, забележено је рекордних 1927 гнезда, од чега се 1137 налази на територији Војводине, а јужно од Саве и Дунава 790. Од укупног броја, активно је било 1597 гнезда, а 202 су била празна. У 40 гнезда су примећене само по једна или две одрасле јединке без младунаца, а за њих 88 се није могло потврдити присуство младунаца.    

Ипак, најчешћа сцена јесу гнезда са једним или оба родитеља који стоје изнад групе младунаца чије главе само вире. Укупно је избројано 4378 младунца! Међутим, када су младунци у питању, морају се узети у обзир могућа страдања услед екстремних временских прилика. Иако родитељи купају младунце водом из кљуна или им праве застор сопственим крилима и телом, гнезда рода су без заклона па је један број младунаца страдао услед високих температура, суше, јаких ветрова и града.

“Потамишје је подручје које се издвојило по бројности белих рода и потврдило какви су им еколошки услови потребни: близина река, канала, плавних подручја и пространих пашњака на којима проналазе довољно рибе, ситних глодара, водоземаца и инсеката којима се хране. Највећа изненађења овог пописа су села Вражогрнци, Велики Извор и Грљан у општини Зајечар, где су избројана 64 гнезда. Својеврсна сензација је и село Доње Међурово у нишкој општини Палилула које је пре 10 година имало  свега 5, а овога пута чак 25 активних гнезда!”, изјавила је Кристина Милошевић, орнитолошкиња DZPPS-a и координаторка пописа.

Ипак, највише гнезда, забележено ја на територији Града Новог Сада - чак 49, од чега је 47 у колонији белих рода на стубовима незавршеног објекта у насељу Клиса. По броју активних гнезда следе Арадац (36), Чента (34), Ковиљ (36), Сакуле (32), Перлез (31), Ботош (25), Уздин (26), Доње Међурово (25), Орловат (22), Идвор (26). У банатском Тарашу који је 2015. са 47 гнезда проглашен за Европско село рода, забележен је пад бројности активних гнезда па их је ове године било 29, а узроци томе се могу тражити у промени околног станишта и страдању рода од последица струјног удара (електрокуције).

Када су у питању објекти за изградњу гнезда, у 1043 случаја роде су одабрале електричне стубове, а 220 гнезда је било на стубовима у наменски постављеним платформама, тј. у безбедним гнездима. На димњацима је забележено 335 гнезда, на другим деловима крова их је било 133, на дрвећу 37 и још 159 на различитим објектима попут споменика, трафо-станица, високонапонских електричних стубова. Овакви подаци постају још занимљивији када се упореде са старијима: на територији Војводине 1979. од преко 1500 гнезда, ниједно се није налазило на електричном стубу, док их је чак 853 било изграђено на стоговима и балама сламе. Ове године није забележено ниједно гнездо таквог типа.

Током пописа, кроз разговор са мештанима, потврђено је да су беле роде најчешће позитивно вредноване птице, да ако и не доносе срећу, радују људе у чијој близини живе. Многи посматрају роде, бележе датум њиховог доласка и одласка, број младунаца, пружају им помоћ у случају повреде или им својевољно, удруженим снагама, праве и постављају платформе за гнежђење.

Нека гнезда су се и издвојила: једно је на врху четинара где га и најблажи ветар пољуља, једно је на звонику тик уз само звоно. У Ковиљу је, на пресеченом храсту, забележено једно од најстаријих гнезда на Балкану чија се старост процењује на преко 100 година. У Новом Сланкамену је привремено обустављено рушење објекта управо због гнезда које су ту налази годинама. Један пар рода у Ваљеву одлучио је да своје гнездо постави на крану који се не користи дуже време, а након непуних месец дана, још један пар им се придружио, направио гнездо и успешно однеговао младе, на другом крају крана.