ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ, ПЕСНИК И УРЕДНИК: Енциклопедија српске прозе

За своју поезију је током протеклих деценија награђен, између осталих, наградама “Бранко Ћопић”, “Милан Ракић”, “Драинац” и “Печатом вароши сремскокарловачке”. Директор је Народне библиотеке “Јефимија” у Трстенику где већ 40 година организује књижевне сусрете “Савремена српска проза” и уређује истоимене зборнике. У Културном центру Војводине “Милош Црњански” је у понедељак, 9. септембра свечано отворена изложба “40 година савремене српске прозе” поводом овог значајног јубилеја јер су се у Трстенику током четири деценије окупљали најзначајнији прозни ствараоци српске књижевности, а о свему томе, захваљујући објављеним зборницима остаје неизбрисив траг о њима. 
Ових дана је објављена, као круна јубилеја и Антологија писаца “Савремене српске прозе” коју је приредио Вукашиновић у сарадњи са књижевним критичарем и прозни писцем Михајлом Пантићем који је управо за трстеничке зборнике рекао: “Ко у руке узме све до сада објављене зборнике са трстеничких скупова, помно прегледа њихов садржај и прочита, како му драго, на прескок или линеарно, неке или све текстове у њима, лако ће доћи до закључка да се у Трстенику годинама пише спонтана и утолико драгоценија енциклопедија имена, дела, форми, поступака, поетика, доминантних и фреквентних тема из корпуса савременог прозног стваралаштва”.

Занимљиво је да сте управо Ви сведок свих књижевних сусрета у Трстенику, од самог настанка ове књижевне манифестације и да сте читав свој радни век провели уређујући и организујући манифестацију која је окупила овако импозантан број наших најзначајнијих прозних стваралаца и на којима се детаљно “осветљавало” њихово дело из различитих углова. Како је све почело? 

– Све је почело спонтано. Те давне 1984. године се прво организовао мањи скуп назива “Млађа српска проза” И како то обично бива, учесници су се након програма дружили.  И ту је неко дошао на идеју да Центар за културу у Трстенику то организује сваке године. Већ следеће године су књижевни сусрети добили име “Савремена српска проза” и убрзо су добили своју трајну физиономију, коју чине “Књижевни портрет једног писца” и “Округли сто” са неком од релевантних књижевнокритичких, књижевноисторијских или других сродних тема. Касније се Библиотека одвојила од Центра за културу и наставила да организује сусрете.

 Из године у годину, међу учесницима су се појављивала најзначајнија имена српске прозе и књижевне критике и есејистике, да би се прошле године стигло до четрдесетих сусрета, посвећених стваралаштву Љубице Арсић и теми “Фантастика у савременој српској прози”. То указује на то да теме округлих столова нису строго везане за стваралаштво писца који одређене године гостује на манифестацији, зар не?

- Тако је, али у већини случајева, током четири деценије и јесу биле у вези са стваралаштвом управо писца чији портрет те године представљамо. Но, било је година када су и теме Округлих столова биле потпуно посебне и независне. У сваком случају, у Зборницима смо објављивали и објављујемо и књижевни портрет прозног писца и расправе са Округлих столова.

Теме су, у сваком случају, биле више него интересантне о чему сведоче И зборници који су, такође, изложени на поставци у Новом Саду.

– Како да не. Трстенички сусрети писаца, критике и публике сигурно не би оставили дубљи траг у нашој култури да није истоимених зборника радова који су покренути нешто касније од саме манифестације, тачније, 1989. године, када је објављен први број зборника посвећеног прози Слободана Селенића и теми “Кретање идеја у савременој српској прози”, са препознатљивим логотипом на корици који је обликовао Краљевчанин Драган Пешић. Од тада, из штампе је изашло 35 бројева овог зборника.
На округлим столовима су осветљене различите теме, од књижевнотеоријских, као што је питање фрагмента у српској прози, преко разматрања различитих књижевних жанрова, на пример: кратка проза, мемористика, српска поетска проза, есејистичка проза, романсирана биографија, савремена приповетка и нове тенденције, о критици данас и др., до проучавања узајамних веза књижевности са медијима, драматизације књижевних дела, осветљавање песника као приповедача, док су се неки округли столови бавили ширим тематским областима као што су: тема рата у савременој српској прози, однос писца и завичаја, страност и лик странца, језик као тема прозе, при чему посебно ваља нагласити округле столове посвећене књижевности Срба у Хрватској и делима српских прозаиста ван матице, којима се ишло ка интегралној геопоетичкој слици савремене српске књижевности. 

 Марко Недић је писао управо о томе по чему је ова књижевна манифестација специфична и истакао да се са сигурношћу може рећи да у избору писаца није било искључивости, догматизма и промашаја. Увек су бирани писци различитих поетичких, тематских и других оријентација и опредељења.

– На то смо посебно поносни, свакако. Од Миодрага Булатовића, Живојина Павловића, Милорада Павића, Виде Огњеновић, Драгослава Михаиловића, Милисава Савића, Светлане Велмар Јанковић, Давида Албахарија, Светислава Басаре, Горана Петровића, Владимира Пиштала… Увек су бирани писци различитих оријентација, припадници свих генерација, од најстаријих, који су већ заокружили своје дело, чиме је олакшано формирање њиховог критичког портрета, до млађих, који су се наметнули провокативношћу својих прозних остварења. Зато се с правом може рећи да је основна оријентација сусрета била плуралистичка. Уосталом, Антологија која управо ових дана, захваљујући подршци Министарства за културу Републике Србије, излази из штампе сведочи о томе. У њој је заступљено свих 40 писаца са својим прозним прилогом који сведоче управо о разноликости српске прозе.

За крај морам да Вас питам, јер пишете и објављујете искључиво поезију, да ли је то због тога што сте се толико посветили другим прозним писцима да сте своју “унутрашњу” потребу за прозом испуњавали кроз читање и сусрете са прозним писцима? 

– Рекао бих да сам по унутрашњој вокацији искључиво песник, како волим да кажем - усмени песник, јер скоро све песме имам у глави пре него што их запишем и објавим. Стицајем околности бавио сам се деценијама читањем наше савремене прозе и уређивањем зборника, што ми је омогућило да се додатно образујем на том пољу, после завршених студија Југословенске и опште књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, пре тачно четрдесет година.
    Гордана Нонин