"ТАТА БИ НОЋУ ОДЛАЗИО НА МАЈЧИН ГРОБ” Тешка животна прича ћерке познатог композитора највећих фолк хитова “ ВИШЕ ЊИХ ме је силовало, две године сам спавала ИСПОД КРЕВЕТА“
Олга Јовичић, ћерка легендарног композитора Микија Јовичића, творца бројних хитова народне музике, испричала је стравичну животну причу о детињству и тортури коју је доживела после очеве смрти.
Јовичић је сарађивао са највећим звездама са ових простора као што су: Мирослав Илић, Зорица Брунцлик, Ана Бекута, Маринко Роквић, Весна Змијанац, Јашар Ахмедовски, Љуба Аличић, Лепа Лукић... А само неки од евергринова су: "Снег је опет, Снежана", као и "Ти си лек за моју душу", "Дођи да ми руке грејеш", "Мало по мало", "Крај боема" и многих других. Убедљиво највише хитова написао је за Шабана Шаулића.
Мики је имао троје деце, сина Зорана и ћерку Олгу са певачицом Зорицом, и најмлађег наследника Стефана, такође са певачицом - Вањом, којег није ни упознао. Стефан је рођен месец дана након Микијеве смрти, која се догодила 15. јануара 1996. године, а о свему овоме, али и језивом животу који је уследео, говорила је Олга у једној емисији.
"Док сам живела са родитељима, имала сам лепо детињство, имала сам љубав, све што ми треба, иако нису имали складан брак. Онда сам изгубила маму у саобраћајној несрећи 1993. године. Имала сам 9 година, није ми била толико велика траума, колика ми је траума био тај ауто залепљен за камион. И дан-данас имам последице, имала сам јачи потрес мозга. Хитна помоћ није имала места, цела сам се угрувала. Тата је сломио ребра, пригњечило му је срце, мама је била 11 дана у коми и умрла. Тата се разболео од туге, али ми је пружио најлепших годину дана живота, као да је знао шта ће се догодити".
"Увек сам држала татину страну, за мене је био херој. Сад само знам спекулације и приче, неко прича да је он крив за свађе, неко да је она. То није моје, моје је да они живе кроз мене. Тата је пробао да изврши самоубиство у време њиховог развода. Хтео је да је задржи, да привуче пажњу вероватно... Мислим да је употребио све да је задржи. Ја то нисам видела својим очима, видео је старији брат".
Фатална љубав Микија и његове супруге је одвела композитора у понор. Није могао да се помири са чињеницом да ју је изгубио, а према Олгиним речима, свесно се уништавао, што јој је тешко падало.
"Развели су се, помирили су се, па венчали у цркви, али ни то није потрајало. Мама му се вратила јер је губила мене, ја сам почела да бежим од ње, ишла сам код тате. Али ни то је није задржало. Социјално је одлучило тада да могу да идем код кога хоћу. Ја сам била приврженија тати. Не сећам се шта сам мислила на маминој сахрани, знам само да сам почела да вриштим кад су је сахрањивали. Али није тад то био велики шок за мене, јер сам имала тату, нисам падала у неке депресије, тата ми је дозвољавао да радим шта хоћу, напунили смо кућу мачкама, кучићима... Није ми дозволио да осетим тугу. Тада сам остала са оцем и братом и живот ми је изгледао најлепше, али ми је тата јако патио".
Творац великих хитова је ређао дијанозу за дијагнозом и није желео да учини било шта како би побољшао здравље.
"Имао је други инфаркт на ногама, није ни осетио... Будио би се ноћу, кренуо да скупља веш, каже ми: 'Sad је дошла твоја мама, рекла ми да покупим веш'. Тад сам као мала видела да је он уметничка душа која толико пати,. да му ја нисам била довољна. Као да је знао да ће отићи, свесно се уништавао, пушио по три пакле дневно, ноћу писао песме. Брат је смрт наше мајке теже поднео него ја, он је имао 18 година тада. Мама ми није фалила ни у тинејџерским годинама, тата ми је фалио.
Сматра да ју је отац тако рано напустио због губитка њене мајке, жене коју је неизмерно волео, за њом је патио до последњег дана.
"Тата би ноћу одлазио на мајчин гроб, али је чекао да се ја успавам. Али сам ја знала где је. Знала сам да ће да умре... Знала сам, ређао је дијагнозу за дијагнозом. Са 40 година је изгледао 20 година старије. Шта да кажем, осим да свако живи своју љубав. Мој тата је умро због љубави. Ја сам јако била љута... Срце му је пукло од туге. Умро је на мојим рукама. Он је оженио жену за коју је умислио да личи на моју мајку. Сазнао је кад ми је мајка умрла да у том једном локалу има певачица која је иста мајка. Дошао је код куће, рекао ми да је видео жену која изгледа иста као моја мама. Сутрадан ме је одвео тамо, то је престижна кафана у Пожаревцу, знала сам и куваре и конобаре. Имала је само исту фризуру, заиста није личила, али је била феноменална жена која ми је родила брата", испричала је Олга.
Сећа се сваког момента када јој је отац умирао, а његов последњи поглед никад неће заборавити.
"Татина смрт је уследила месец дана пред њен порођај. Тата је требало да иде на бајпас, није хтео да би видео бебу, биле су шансе 50-50. Тих последњих дана није хтео да спава са Вањом да је не би повредио у сну. Била је осми месец. Спавао је код мене, водило смо дуге разговоре. Говорио ми је: 'Можда ћеш расти као орхидеја у запуштеној башти, али си орхидеја'. Имала сам осећај шта ће да буде. Хркао је обично. Једног јутра није хркао, већ као да се гуши. Маћеха и ја смо скочиле из кревета, она ми је рекла да донесем хладну крпу, кад смо му подигле пиџаму, већ је имао хладну крпу. Јадан, устајао је током ноћи, али није желео никога да буди. Погледао ме је својим најлепшим зеленим очима, насмејао ми се, то је био најлепши осмех на свету. Ја сам се упишкила, зато сам знала шта ће да буде. Било ми је тешко кад је дошла помоћ, доктор је рекао да је мртав и да позовемо мртвачницу. Дошли су за два сата, њему је и даље куцала она жила куцавица. Није било спаса, то је трећи инфаркт. Обукли су га, ставили у сандук. Није било спаса. Тада сам села на степенице. Не могу да кажем да сам сазрела, али то је за мене био земљотрес од 15 степени. Мислила сам да ћу да умрем. Да не могу даље", описала је Микијева ћерка последње моменте са оцем.
Са огромном трагедијом суочила се као девојчица од свега 14 година, али надала се да ће њено светло на крају тунела бити старији брат, у којем је пронашла утеху.
"Кад се сахрана десила, брат се изјаснио да жели да буде старатељ. Да он то није урадио, ја бих завршила у дому, јер нико није хтео ни са татине, ни са мамине стране да то прихвати. Сви су говорили да немају средства, собе... Брата сам много волела, чувао ме је док су родитељи путовали, радили... Мој брат је мене чувао. Био је једна жртва, а ја сам била немирно дете. Кад се вратио из војске, нисам знала како ћемо и шта ћемо, за њега је то био шок".
Поред тога што је остала без оба родитеља за кратко време, кренула је да се бори са озбиљним проблемима, а ни на једној страни није осећала размевање, већ само прекор.
"Проблем је настао кад се појавила жена у његовом животу, кућна пријатељица мојих родитеља, волела сам је, 20 година је старија од њега. Затекла сам их у неком интимном издању, рекла ми је да воли Зорана и да ћемо бити заједно. Знала сам да није исправна, знала сам њеног мужа и ћерку, која је моје годиште. Били смо најбољи кућни пријатељи. Доживљавала сам је као маму, није ми то било здраво. И професори су у школи то гледали као болештину, њена ћерка и ја смо се удаљиле. Напустила је свог мужа и ћерку, дошла да живи са нама. Није била законски старатељ, али је то био њен изговор. Лепила је слике мојих покојних родитеља, да би ми било лакше. Она није била добро тад, али је имала добру намеру, мислим тако", рекла је Олга и открила да је од ње трпела физичко насиље.
"Попустила сам у школи, почела да добијам батине од ње, а и од брата. Пратим дан кад ме је један њен пријатељ отпратио до школе, кад ми је рекао да треба да будем срећна што ме чувају, јер би ме у дому силовали, била бих несрећна... Била сам пуна рана и траума. Она није волела моју маћеху, ја сам ишла да видим свог брата Стефана, питала их да ли можемо и њега да узмемо. Због тога сам јој била немирна".
Једне ноћи добила је језиве батине од жене њеног брата и то због баналног разлога.
"Једног дана сам се враћала из школе, била сам на гробљу, па код маћехе, имала сам 11 година, она је мислила да је оговарам тамо. Брат ми је ударио пар шамара, питао где сам до сад. Рекао ми је да лажем, улазим, она ми каже: 'Sad ћу да те убијем, чујем да ме оговараш да те бијем, ја сам своје дете оставила због тебе, а ти причаш да сам лоша, вечерас ће једна од нас две да легне поред твог тате'. Тукла ме је штапом, летела сам са фотеље. Кренула је да ме дави, брат је стајао на вратима и гледао ме, видела сам мржњу у његовим очима. Брат који ме је увек чувао је само стајао и гледао, обратио се њој: 'Немој, престани, није вредна тога'. Упишкила сам се. Кренула сам до тетке".
"Шта да ти радим, мораш да будеш мирна, да переш судове, будеш добро дете...".То ми је тетка рекла. Отишла сам следећи дан у школу тако, сви су ме гледали. Сви су приметили модрице. Звали су тетку, социјалну радницу, кад сам их видела, опет сам се упишкила. Правдала сам се да сам се побила, само да не бих завршила у дому. У социјално су дошли брат и та жена, била је мања од маковог зрна. Ја сам им рекла да раде све, само да ми не узму брата. Вратили смо се кући, брат ми је рекао да сам му упропастила живот, а испоставило се да сам му спасила. Он ми данас каже да се пола ствари не сећа. Нисам љута на њега, била сам до скоро љута на њу, јер сам имала кошмаре и кошмаре. Данас сам на лековима. Била сам анксиозна девојчица, сада сам анксиозна жена".
Покушала је да потражи спас у Македонији, јер јој је одатле мајка.
"Одлучила сам да напустим брата. Са 15 година, израсла сам у лепу девојку, симпатичну, почео је пубертет. Брат није знао да се носи са мном. На њега су утицале тетке и стрине, које су говориле да нећу хвала да му кажем, да ћу бити к*рва, све, само не човек. Један дечко се заљубио у мене, био је насилан, хтео да буде са мном, ја нисам желела. Био је у Пожаревцу, полиција није могла да нам помогне. Трпела сам насиље, жалила сам се брату, покушао је да ми помогне, али није могао. Рекао је да ће да ме чува. Тад сам имала 15, он 22. Брат ме је послао у Македонију код родбине, да останем само док то не прође. Међутим, и мој брат је био сит свега. Данас ми је рекао да је то урадио јер би или он пао мртав, или ја, или тај човек. Послао ме је код рођака. Рекао ми је да могу да дођем само у госте, да Македонци брину о мени".
"Звала сам га, рекла да се не зафркава, хтела сам да се вратим, видела да није све како треба. Њима је била пуна кућа, видела сам да нисам добродошла. Рекла сам им да идем кући, али сам отишла у Скопље. Хтела сам да привучем пажњу. Нико од њих није дошао да види шта да ради са мном, сви су ћутали. Само сам хтела да привучем пажњу, то се није догодило. У Црну Гору сам отишла са другарицом из Пожаревца, рекла ми је да идемо да радимо, иако смо малолетне".
Једна случајни пролазник јој је помогао више од свих њених најближих људи, посебно се одушевио, када је чуо ко јој је отац, јер је обожавао његове песме и почеле су да раде у једном локалу.
"Газду смо слагале да смо имали искуства и да имамо 18 година. Прво вече је дошла полиција, видели да смо малолетне, газда се шокирао. Полиција ме је питала да ли сам побегла од куће, рекла сам им чија сам ћерка и да немам где да идем. Питала сам их да ме пусте, да само пушим цигарете од порока, оставили су нас да радимо. Једног дана у локалу иде песма мог тате, песма коју је написао за Шабана. Дошао је један старији господин, архитекта, градио породилиште. Пита ме како знам старе сељачке песме, ја кажем да је то написао мој тата. Каже он да га не зна лично, али као да је живео са њим због песама. Отворио се, питао ме шта се дешава са мном, чуо да плачем. Ја рекла да не знам шта ми је, али да немам пара да идем код лекара. Хтела сам да идем у Скопље, да живим тамо, зато сам скупљала паре. И дан-данас ту живим. Позвао ме је у собу, питао ме колико ми пара треба. Рекла сам да не знам. Извадио је 5.000 евра, ја сам се шокирала. Чика Рајко са Цетиња, не сећам му се презимена. Дао ми је да дам паре унапред за стан, да одем на преглед и да снимим главу".
Одлази у Скопље са намером да добије македонско држављанство и жељом да тамо коначно изгради миран живот.
"Али ја као ја, схватила сам после да постоји неки алгоритам живота, код мене мора да се деси нешто лоше. Платила сам у Скопљу кућу за годину дана унапред и упознајем комшиницу која је имала 28 година. Пиле смо кафу, знала је мој циљ, да хоћу да извадим држављанство, да радим, све је знала. Она ми каже да ради викендом у једном локалу и да могу да пођем са њом некад. Пошла сам, неких 100 километара од Скопља град, тамо сам пошла код газде са њом, човек од 55 година. Није ми се ни свидело то место. Комшиница је била конобарица викендом, али тај дан није радила, седеле смо и причале. Ја сам чекала да се она спреми. Ништа се није дешавало, као ишле смо у неки излазак.
Није ни слутила шта ће јој се те ноћи десити.
"Нисам могла да помислим да неко може да ме силује. Био је нормалан, ословљавао ме са 'sinе', причао да ће ми помоћи око држављанства. Преспавала сам код ње, следећи дан је требало да идем на аутобус до Скопља, он се понудио да ме одвезе, а она остаје, што ме је зачудило. Само што сам села у ауто, после два минута ми је ставио руку и као: 'Како си слатка, лепа'. Ја га питам: 'Чика Лука, шта је Вама?', а он: "Немој да ме чикаш. Питала сам га зашто то ради, рекла му да је стар, он скренуо у шљивике, и даље нисам веровала шта може да се деси.
Олга додаје да јој није веровао када му је открила да је невина, већ је ужасно почео да је вређа.
"Рекла сам му да нисам добро, да сам невина. Он ми је тада рекао: 'Ti си српска к*рва која је дошла да се је*е са Шиптарима, знам ја такве као ти'. Говорила сам му да имам фамилију овде, да ми је мама Македонка. Паркирао се, ја покушала да узмем телефон, не знам ни кога бих позвала... Он ме је ударио и рекао: 'Хоћеш да те бијем, па да уживамо или да ми се не правиш фина и да уживамо?'. Све је почело да ми се меша. Питала сам бар да стави кондом, рекао је:'Наравно да ћу са к*рвама као што си ти да ставим кондом'. Повукао ме је на себе и бол. Осетила сам бол јаку, само сам размишљала, чувала сам то, сањала сам о неком принцу", открила је у исповести на Hypе телевизији.
После тога је пожелела да се убије, прва помисао јој је била да се баци под камион, али се уплашила Бога, вера је била њен спас.
"Вратила сам се у стан. Један човек ми је стао и повезао ме до Скопља. Прошли смо поред града где живи породица моје маме. Хтела да да одем код њих, да им кажем шта ми се десило. Али, мислила сам да бих се осетила као неуспела фигура пред вајарем. Кривила сам себе. Али, ово није најгоре, оно што ми се после десило ми је направило највећу рупу на души".
Комшиница јој је заправо била највећи непријатељ, а Олга није могла ни да наслути шта је била у стању да уради.
"Кренула сам по цигарете следеће јутро, јер ми је она рекла да је ту. Требало је да причамо, међутим створио се Лукин ауто, неки човек је био позади, који ме је повукао. Ништа није рекла, само је немо гледала. Тада сам повезала да ми је она то наместила. Али, није ми било јасно шта сад хоће од мене. Нисам желела поново да преживим исти пакао, покушала сам да се удавим упаљачем. Опет смо стигли у ону кафану, а ја сам само желела да ме нема. Све ме је болело од претгодног дана. Е, ту почиње моја вера у Бога. Ја сам већ заказала прегледе код неуролога, јер нисам била добро. Видим неки доњи веш на кревету. Чујем неког човека, за које мислим да је Бугарин, због акцента и полако почиње све да ми се љуља.
Тада је само молила Бога да јој помогне и сматра да се тада неко чудо и десило.
"Само сам чула неке гласове, мислили су да ме је неко надрогирао, и ја сам мислила, јер нисам могла да се померим. Као да сам била у неком сну. Знала сам да се нешто дешавало, али се не сећам скоро ничега. Јер, да се сећам, ја не бих била данас жива. Пробудила сам се у неком подруму сва мокра и изубијана, прљава. Више њих ме је силовало. Ја то ништа нисам осетила".
Тада је схватила колико је још заправо била мала и незаштићена, препуштена сама себи.
"Када сам стигла у стан, једва сам преживела ноћ. Тресла сам се, е тада сам осетила да немам срце које је мој дом. Две године после тога сам спавала испод кревета. Плашила сам се мушкараца. Дуго времена ми је требало да дођем до овога што сам дана, а улазим у 40-е године".
"Мислила сам да се никада нећу удати. Почиње период мог живота где упознајем пријатеље за цео живот. Упадам у анксиозност која се помешала са вртоглавицама. Серотонин ми је толико пао, да није било тих људи около, не знам како бих завршила.
Имала је погрешна љубавна уверења, волела је посесивно и нездраво, попут њеног оца. Мукотрпан процес је био њеног излечења.
"Имала сам миоме, скратили су ми грлић материце. Опет је ударило на нешто најболније, јер ја нисам смела да идем код гинеколога. Тада су ми доктори рекли да нећу моћи највероватније да имам децу. Али, ја сам размишљала о усвајању. Мада, бојала сам се како би дете живело, плашила сам се да не доживи оно што сам ја".
Требало је да оде у Индији, где би водила рачуна у сиромашној и незбринутој деца, и пред сам пут, заљубљује се у свог садашњег мужа са којим је добила сина.
"Почиње јако леп пеирод мог живота. Остала сам први пут у другом стању, нисам могла да верујем да се то догодило, због свих дијагноза. Паничне нападе сам добила. Нико ми није рекао да абортирам, али како расту хормони, тако расту и миоми. То ми је био изговор... Али, уствари сам се јако плашила. После тога сам се осећала најбедније на свету, нисам мислила да сам добар човек, а хтела да помажем деци. После три месеца сам опет осетила мучнину, одмах сам отишла код гинеколога, али нису видели плод. После пар дана сам отишла опет и тада су установили да носим два плода. Питала сам се каква је ово порука за мене. Развио се само један и тако се родио Михаил".
После свих траума и трагедија, данас води миран породични живот, а циљ јој је да у будућности помаже деци без родитељског старања.
Курир/Мондо