ГОВОР МУЗИКЕ: Одлазак великог српског композитора и педагога Рајка Максимовића (1935 - 2024)

Рођен у Београду 1935, завршио је студије композиције у класи Предрага Милошевића на Музичкој академији у Београду 1961. а магистрирао је 1965, да би следећу годину као Фулбрајтов стипендиста провео је на Универзиту у Принстону, где се претежно бавио елек-тронском музиком.

Био је професор композиције и оркестрације на Музичкој академији до пензиони-сања (2001). Такође, био је и гостујући професор на ФДУ, као и на Академији уметности у Новом Саду, за предмет композиција (2001–2004).

У импозантном опусу Рајка Максимовића, који је, како је сам говорио, „увек пажљиво бирао тему којом ће се бавити”, истичу се монументална хорска и вокално-инструментална дела, међу којима су “Буна против дахија”, “Кад су живи зави-дели мртвима”, “Тестамент владике црногорског Петра Петровића Његоша” и “Пасија Светога кнеза Лаза-ра”... 

Како је својевремено писала музиколог Весна Микић,  установљење неокласицизма постмодерне у Максимовићевом опусу одвијало се путем „његовог дугогодишњег интересовања за вокално-инструменталне облике, као и средњевековну српску историју; та су се интересовања једноставно преклопила са духом времена, али и са Максимовићевим одрицањем од некомуникативности авангарде”.

 За своја дела добио је бројна еснафска и друштвена признања, укључујући Христићеву награду 1961, Мокрањчеву награду 1984, Октобарску награду , као и Вукову награду (2007) за животно дело. Написао је и објавио мемоарско-аутобиографску трило-гију „Тако је то било” (1998–2002), а 2008. и књигу разговора које је с њим водио новинар Милош Јевтић „Говор музике”. 

М. С.