ДЕВЕТА УМЕТНОСТ: „БЕТМЕН” ЕНРИКА МАРИНИЈА Очински јади мрачног витеза

Пошто је преживео Златно доба стрипа (пре Другог светског рата), па затим Сребрно (1950-те) и Бронзано (1960-те), велику славу и заборав (јер су неки нови хероји били атрактивнији) из кога је ускрсао захваљујући Френку Милеру, половином 1980-тих, Бетмен је трансформисан у још једног „очовеченог хероја“ (мада је он, за разлику од Марвелових супер јунака, односно супер јунака из матичног му ДЦ-а, одувек био - човек) а потом задобио бројна лица и паралелне верзије које се понекад преклапају (мада то није обавезно). Како год било, Бетмен доживљава деценије зрелости, постајући, свакако захваљујући филмовима, једна од највећих икона популарне културе XX и XXI века.

Пошто рецепт очовечења продаје стрипове (и филмове, који су најатрактивнији део понуде), босови ДЦ-а дали су одрешене руке својим уредницима и агентима па ови траже нове атракције и сензације, што значи свеже идеје, другачије визуре из којих се јунак посматра. Овај тренд, који није само специјалитет ДЦ-а и Марвела (и италијански стрип гигант Бонели већ неко време тражи начине да „подмлади“ своје јунаке - Текса, Загора, Дилан Дога, Марти Мистерију...), значи увођење у посао сценариста и цртача који нису из сталне екипе издавача већ су изван тог система а углед су стекли на другим, сасвим другачијим стриповима. У овом случају ангажован је Енрико Марини (1969) знан по стрип серијалима, научнофантастичном „Џипси“, авантуристичко-гусарском „Шкорпион“ и историјском епу „Орлови Рима“ кримићу „Бурлескни ноар“; њему су, како сам пише, дате одрешене руке (а то је био услов да се он прихвати посла) па је сам написао причу и нацртао је ’из све снаге’. Мари-нијево дело, под насловом „Бетмен – Мрачни принц на белом коњу“, појавило се 2017. у два дела, а сад је у издању „Чаробне књиге“ обједињено у један албум објављен у Колекцији изабраних прича из ДЦ мултиверзума „ДЦ Голд“.

У Маринијевој верзији Бетмен је у најбољим годинама, дакле млађи од Милеровог Бетмена који је превалио 50 година; адекватно годинама мрачни витез је у врхунској форми па истерује правду без престанка... Но, фокус (и заплет) ове епизоде је на Бетменовом ’цивилном’ лику мултимилионера и заводника Бруса Вејна, који бива јавно оптужен да са извесном шанкерком има - ћерку; отац у ствари и не зна за дете, јер је мајка сама бринула о њој, али сада је у финансијској стисци и тражи од Вејна да да допринос у издржавању девојчице. Медији су једва дочекали ову посластицу а Вејн нема прави одговор на питања јер се нејасно сећа ове згоде. На муку ће му стати и Џокер који отима девојчицу а као откуп тражи дијамант који намерава да поклони својој драгој Харли (пошто је прва пљачка могућег поклона пропала – а и Жена-мачка има ту шта да приговори)! Жестоки момци, дакле, имају своје (озбиљне) проблеме са женским родом које не успевају да разреше на задовољавајући начин. Бетмен је спреман да пронађе девојчицу по сваку цену (макар морао да својеручно премлати све неваљалце уздуж и попреко Готама) не само зато што је борац за правду већ и због могућности да је заиста њен тата.

’Очовечење’ Бетмена до сада се кретало у нивоима прошлости, пре свега Вејнове детиње трауме због убиства родитеља и одлуке о борби против ’лоших момака’; Милер је Бетмена ’открио’ на прагу старости усред подивљалог насиља на улицама урбане џунгле. Марини је своју причу сместио и усредсредио између ове две граничне тачке. Дилеме које муче осветника и зликовца врло су животне и реалне и потенцијално крију могуће конфликте и преврате у улогама које момци играју. Тривијално је, због херојског ’педигреа’ обојило причу жестоком гротеском ’а-ла реалити програми’, приде потенцирану  експлицитним-бруталним насиљем и уврнутим хумором. Маринијево питање ’шта ако се у постојећу поделу улога и дефинисане јуначке профиле умеша – случај комедијант?’ за крај је крунисана отварањем још једне могућности: да ли је касни посети-лац бара и могући тата мале цурице у ствари - Џокер? Уопште није искључено да ће знатижељници ускоро добити какав-такав одговор у неком новом мини серијалу.

Осим што се поиграо Бетмен-Вејн и Џокер улогама, Марини је причу исцртао и обојио врло ’европски’ дакле динамично и полетно али и рафинирано-маниристички, са искривљеним ракурсима односно честим тоновима сумрака и палетом која је измештена из уобичајених образаца и нагиње сепији или монохроматским тоналитетима. Готам у свом сјају и беди делује импозантно а људске креатуре блеште лепотом али и декадентном изопаченошћу. Ликовна гозба препуна детаља и деликатних валера тера читаоца-гледаоца да застаје и враћа се prеthodnom страницама како би пажљивије разледао неку слику.

Речју, „Бетмен – Мрачни принц на белом коњу“ Енрика Маринија пријатно је и интригантно ширење мита о Мрачном витезу према новим, обећавајућим хоризонтима и свакако заслужује пуну пажњу стрипољубаца. 

Илија Бакић