DEVETA UMETNOST: „BETMEN” ENRIKA MARINIJA Očinski jadi mračnog viteza

Pošto je preživeo Zlatno doba stripa (pre Drugog svetskog rata), pa zatim Srebrno (1950-te) i Bronzano (1960-te), veliku slavu i zaborav (jer su neki novi heroji bili atraktivniji) iz koga je uskrsao zahvaljujući Frenku Mileru, polovinom 1980-tih, Betmen je transformisan u još jednog „očovečenog heroja“ (mada je on, za razliku od Marvelovih super junaka, odnosno super junaka iz matičnog mu DC-a, oduvek bio - čovek) a potom zadobio brojna lica i paralelne verzije koje se ponekad preklapaju (mada to nije obavezno). Kako god bilo, Betmen doživljava decenije zrelosti, postajući, svakako zahvaljujući filmovima, jedna od najvećih ikona popularne kulture XX i XXI veka.

Pošto recept očovečenja prodaje stripove (i filmove, koji su najatraktivniji deo ponude), bosovi DC-a dali su odrešene ruke svojim urednicima i agentima pa ovi traže nove atrakcije i senzacije, što znači sveže ideje, drugačije vizure iz kojih se junak posmatra. Ovaj trend, koji nije samo specijalitet DC-a i Marvela (i italijanski strip gigant Boneli već neko vreme traži načine da „podmladi“ svoje junake - Teksa, Zagora, Dilan Doga, Marti Misteriju...), znači uvođenje u posao scenarista i crtača koji nisu iz stalne ekipe izdavača već su izvan tog sistema a ugled su stekli na drugim, sasvim drugačijim stripovima. U ovom slučaju angažovan je Enriko Marini (1969) znan po strip serijalima, naučnofantastičnom „Džipsi“, avanturističko-gusarskom „Škorpion“ i istorijskom epu „Orlovi Rima“ krimiću „Burleskni noar“; njemu su, kako sam piše, date odrešene ruke (a to je bio uslov da se on prihvati posla) pa je sam napisao priču i nacrtao je ’iz sve snage’. Mari-nijevo delo, pod naslovom „Betmen – Mračni princ na belom konju“, pojavilo se 2017. u dva dela, a sad je u izdanju „Čarobne knjige“ objedinjeno u jedan album objavljen u Kolekciji izabranih priča iz DC multiverzuma „DC Gold“.

U Marinijevoj verziji Betmen je u najboljim godinama, dakle mlađi od Milerovog Betmena koji je prevalio 50 godina; adekvatno godinama mračni vitez je u vrhunskoj formi pa isteruje pravdu bez prestanka... No, fokus (i zaplet) ove epizode je na Betmenovom ’civilnom’ liku multimilionera i zavodnika Brusa Vejna, koji biva javno optužen da sa izvesnom šankerkom ima - ćerku; otac u stvari i ne zna za dete, jer je majka sama brinula o njoj, ali sada je u finansijskoj stisci i traži od Vejna da da doprinos u izdržavanju devojčice. Mediji su jedva dočekali ovu poslasticu a Vejn nema pravi odgovor na pitanja jer se nejasno seća ove zgode. Na muku će mu stati i Džoker koji otima devojčicu a kao otkup traži dijamant koji namerava da pokloni svojoj dragoj Harli (pošto je prva pljačka mogućeg poklona propala – a i Žena-mačka ima tu šta da prigovori)! Žestoki momci, dakle, imaju svoje (ozbiljne) probleme sa ženskim rodom koje ne uspevaju da razreše na zadovoljavajući način. Betmen je spreman da pronađe devojčicu po svaku cenu (makar morao da svojeručno premlati sve nevaljalce uzduž i popreko Gotama) ne samo zato što je borac za pravdu već i zbog mogućnosti da je zaista njen tata.

’Očovečenje’ Betmena do sada se kretalo u nivoima prošlosti, pre svega Vejnove detinje traume zbog ubistva roditelja i odluke o borbi protiv ’loših momaka’; Miler je Betmena ’otkrio’ na pragu starosti usred podivljalog nasilja na ulicama urbane džungle. Marini je svoju priču smestio i usredsredio između ove dve granične tačke. Dileme koje muče osvetnika i zlikovca vrlo su životne i realne i potencijalno kriju moguće konflikte i prevrate u ulogama koje momci igraju. Trivijalno je, zbog herojskog ’pedigrea’ obojilo priču žestokom groteskom ’a-la realiti programi’, pride potenciranu  eksplicitnim-brutalnim nasiljem i uvrnutim humorom. Marinijevo pitanje ’šta ako se u postojeću podelu uloga i definisane junačke profile umeša – slučaj komedijant?’ za kraj je krunisana otvaranjem još jedne mogućnosti: da li je kasni poseti-lac bara i mogući tata male curice u stvari - Džoker? Uopšte nije isključeno da će znatiželjnici uskoro dobiti kakav-takav odgovor u nekom novom mini serijalu.

Osim što se poigrao Betmen-Vejn i Džoker ulogama, Marini je priču iscrtao i obojio vrlo ’evropski’ dakle dinamično i poletno ali i rafinirano-maniristički, sa iskrivljenim rakursima odnosno čestim tonovima sumraka i paletom koja je izmeštena iz uobičajenih obrazaca i naginje sepiji ili monohromatskim tonalitetima. Gotam u svom sjaju i bedi deluje impozantno a ljudske kreature blešte lepotom ali i dekadentnom izopačenošću. Likovna gozba prepuna detalja i delikatnih valera tera čitaoca-gledaoca da zastaje i vraća se prethodnom stranicama kako bi pažljivije razledao neku sliku.

Rečju, „Betmen – Mračni princ na belom konju“ Enrika Marinija prijatno je i intrigantno širenje mita o Mračnom vitezu prema novim, obećavajućim horizontima i svakako zaslužuje punu pažnju stripoljubaca. 

Ilija Bakić