РЕЗОН: Литијумске предрасуде и сујеверја
Срби боље од свих знају ко ће бити председник Америке. Пре Кира Страмера знали су да ће лабуристи победити конзервативце. Поуздано знају када ће и с којим исходом бити завршени ратни сукоби у Украјини и Гази. Савршено им је јасно зашто Марин ле Пен није постала председница владе Француске. И с којим циљем је Урсула фон дер Лајен поново дошла на чело Европске комисије. Где греши Путин и како ће завршити Зеленски. Али ко ће Србима да растумачи њихове заблуде, предрасуде и сујеверја? Ко ће нас суочити с истином о нама самима?
Срби ће рећи да би сваком, ко год би имао храбрости да се прихвати тог посла, било теже него Сизифу. Да би га чекале муке Танталове. Рекли би да је теже проникнути у свест просечног Србина, него разумети геополитичке тенденције великих сила. Тврдили би да ће пре фудбалери Србије постати светски шампиони у фудбалу, него што ће се Срби одрећи тапије на хировиту лакомисленост. Предрасуда је веровање да је све што не одговара нашим уверењима и навикама погрешно. И илузорно. Разговор заснован на предрасудама није потрага за разумевањем. Није аргументована анализа различитих увида. Није настојање да се дође до истине. То је расправа у којој цинизам замењује логику, а контекст аргументе.
Од 2022. Срби се налазе пред само њима неразрешивом дилемом – треба ли да заједно с Немачком и Европском унијом експлоатишемо литијум, или да им се захвалимо на исти начин на који смо дискутовали на Церу и Колубари, или на Сутјесци? Српска ратоборност има епске размере, али као и свака кочоперност, није заснована на објективним увидима. Многе битке, многе жртве и многа страдања могла су бити избегнута да смо рационалније тумачили стварност и процењивали токове будућности. Литијум ће, већ сам о томе писао, још неко време бити скупа и цењена сировина. Развој технологије мења потребе и економске перспективе. Глобално. И локално. Не мора да значи да ће оно за чим сви жуде данас на цени бити и сутра. Ексклузивитет није трајна категорија. Правовременост је половина успеха.
Нема потпуно безбедног нити апсолутно штетног, само више или мање исплативог рударења. На Фрушкој гори је злато откривено много раније него у Америци. Али, уместо златне, Фрушку гору је тресла много јефтинија грозница. Копали смо угаљ и камен. На исти начин смо уништавали природу, али су нам приходи били драстично мањи. И уместо да будемо Америка пре Америке, остали смо сиромашна Србија, по мери духа паланке. Кад би нам неко данас понудио да у колубарском басену опет вадимо угља у изобиљу, прихватили бисмо то оберучке. Негирали бисмо чињеницу да ископавање јефтиног угља скупо девастира природу! На исти начин како негирамо неоспориве факте да својим септичким јамама и канализацијом коју не пречишћавамо загађујемо воду и земљу, хиперболизујемо опасности од ископавања и прераде литијума. Као што игноришемо сурову стварност да дивљим сметлиштима горе и погубније трујемо воду, ваздух и земљу.
Исто тако, приватизација и транзиција биле су драстично погубније и опасније по здравље и живог грађана од литијума. Донеле су глад, јад и беду. Али су биле тумачене и презентоване као изванредни алтруизам. И кад би борци против литијума поново били у прилици да изнова униште своју индустрију, и да све највредније привредне ресурсе продају странцима и домаћим тајкунима, урадили би то без двоумљења. Без размишљања би људе гурнули у пакао сиромаштва убеђујући их да чине добро дело.
У економији, политици и животу вреднују се само успеси. Не и промашаји. На основу чега је једна група политичара проценила да ископавање литијума неће донети корист житељима лозничког краја? Може ли пољопривреда донети већу зараду од литијума људима који живе у Јадру и Рађевини? Нема доказа. Да је то одржив аргумент, сви би били богати, и нико не би желео да продаје своја имања. Да је рударство толико штетан посао Земља би одавно пропала и сви људи с њом. Уместо тога на земљи је све више људи, који све боље живе.
Не може се таблоидиним језиком улице разговарати о питањима од суштинске важности за једну државу и народ. Рударство није изум Александра Вучића, Милоша Вучевића и Владе Србије. Историја људске цивилизације не почиње данас. И не почиње у Јадру! Нити у Београду. Историја људске цивилизације је прича о копању руда. Од Месопотамије, Старог Египта, Античке Грчке, старог Рима па до Европске уније. У Србији су свуда артефакти историје рударства - од Косова и Метохије, Рудника и Космаја до Авале и Копаоника.
Ископавање литијума у Србији није еколошко питање. Литијум не одговара суперсилама које имају своја налазишта нафте и које своју економију заснивају на њеној експлоатацији. Њима не одговара да електрични аутомобили замене аутомобиле на бензин. Оне не желе да изгубе своју огромну финансијску добит. Њима не одговара да Србија наруши равнотежу расподеле капитала. И финасијске моћи. Дијего Фузаро каже „глобална акумулација уједначава свет у економским неједнакостима“.
Борба против српског литијума је борба за економску премоћ. То је економски рат суперсила. Борба против ископавања литијума најмање има везе са заштитом животне средине у Јадру и Рађевини.
Не постоје поуздани докази да су протести против експлоатације литијума подстакнути еколошким разлозима. Али је сасвим сигурно да имају ултракапиталистички карактер. Они помажу индустрији нафте, аутомобилској индустрији која абнормално профитира од продаје кола на бензин, и другим пратећим индустријама које нафту користе као главну сировину. И трују човечанство угљен диоксидом.
Леволиберални западно оријентисани еколози помажу Путину и Русији да нафту користи као економско оружје против Запада. Русофили подржавају амерички и британски колонијализам, који нафту користи да финансијски покори цео свет. Подржавају план да Србија заувек остане неразвијена за рачун развијених суперсила. Литијум из Јадра и Рађевине је могућност да најзад схватимо лекције Адама Смита о богатству народа.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу