REZON: Litijumske predrasude i sujeverja

Srbi će reći da bi svakom, ko god bi imao hrabrosti da se prihvati tog posla, bilo teže nego Sizifu. Da bi ga čekale muke Tantalove. Rekli bi da je teže proniknuti u svest prosečnog Srbina, nego razumeti geopolitičke tendencije velikih sila. Tvrdili bi da će pre fudbaleri Srbije postati svetski šampioni u fudbalu, nego što će se Srbi odreći tapije na hirovitu lakomislenost. Predrasuda je verovanje da je sve što ne odgovara našim uverenjima i navikama pogrešno. I iluzorno. Razgovor zasnovan na predrasudama nije potraga za razumevanjem. Nije argumentovana analiza različitih uvida. Nije nastojanje da se dođe do istine. To je rasprava u kojoj cinizam zamenjuje logiku, a kontekst argumente.

Od 2022. Srbi se nalaze pred samo njima nerazrešivom dilemom – treba li da zajedno s Nemačkom i Evropskom unijom eksploatišemo litijum, ili da im se zahvalimo na isti način na koji smo diskutovali na Ceru i Kolubari, ili na Sutjesci? Srpska ratobornost ima epske razmere, ali kao i svaka kočopernost, nije zasnovana na objektivnim uvidima. Mnoge bitke, mnoge žrtve i mnoga stradanja mogla su biti izbegnuta da smo racionalnije tumačili stvarnost i procenjivali tokove budućnosti. Litijum će, već sam o tome pisao, još neko vreme biti skupa i cenjena sirovina. Razvoj tehnologije menja potrebe i ekonomske perspektive. Globalno. I lokalno. Ne mora da znači da će ono za čim svi žude danas na ceni biti i sutra. Ekskluzivitet nije trajna kategorija. Pravovremenost je polovina uspeha.

Nema potpuno bezbednog niti apsolutno štetnog, samo više ili manje isplativog rudarenja. Na Fruškoj gori je zlato otkriveno mnogo ranije nego u Americi. Ali, umesto zlatne, Frušku goru je tresla mnogo jeftinija groznica. Kopali smo ugalj i kamen. Na isti način smo uništavali prirodu, ali su nam prihodi bili drastično manji. I umesto da budemo Amerika pre Amerike, ostali smo siromašna Srbija, po meri duha palanke. Kad bi nam neko danas ponudio da u kolubarskom basenu opet vadimo uglja u izobilju, prihvatili bismo to oberučke. Negirali bismo činjenicu da iskopavanje jeftinog uglja skupo devastira prirodu! Na isti način kako negiramo neosporive fakte da svojim septičkim jamama i kanalizacijom koju ne prečišćavamo zagađujemo vodu i zemlju, hiperbolizujemo opasnosti od iskopavanja i prerade litijuma. Kao što ignorišemo surovu stvarnost da divljim smetlištima gore i pogubnije trujemo vodu, vazduh i zemlju. 

Isto tako, privatizacija i tranzicija bile su drastično pogubnije i opasnije po zdravlje i živog građana od litijuma. Donele su glad, jad i bedu. Ali su bile tumačene i prezentovane kao izvanredni altruizam. I kad bi borci protiv litijuma ponovo bili u prilici da iznova unište svoju industriju, i da sve najvrednije privredne resurse prodaju strancima i domaćim tajkunima, uradili bi to bez dvoumljenja. Bez razmišljanja bi ljude gurnuli u pakao siromaštva ubeđujući ih da čine dobro delo.

U ekonomiji, politici i životu vrednuju se samo uspesi. Ne i promašaji. Na osnovu čega je jedna grupa političara procenila da iskopavanje litijuma neće doneti korist žiteljima lozničkog kraja? Može li poljoprivreda doneti veću zaradu od litijuma ljudima koji žive u Jadru i Rađevini? Nema dokaza. Da je to održiv argument, svi bi bili bogati, i niko ne bi želeo da prodaje svoja imanja. Da je rudarstvo toliko štetan posao Zemlja bi odavno propala i svi ljudi s njom. Umesto toga na zemlji je sve više ljudi, koji sve bolje žive.

Ne može se tabloidinim jezikom ulice razgovarati o pitanjima od suštinske važnosti za jednu državu i narod. Rudarstvo nije izum Aleksandra Vučića, Miloša Vučevića i Vlade Srbije. Istorija ljudske civilizacije ne počinje danas. I ne počinje u Jadru! Niti u Beogradu. Istorija ljudske civilizacije je priča o kopanju ruda. Od Mesopotamije, Starog Egipta, Antičke Grčke, starog Rima pa do Evropske unije. U Srbiji su svuda artefakti istorije rudarstva - od Kosova i Metohije, Rudnika i Kosmaja do Avale i Kopaonika.

Iskopavanje litijuma u Srbiji nije ekološko pitanje. Litijum ne odgovara supersilama koje imaju svoja nalazišta nafte i koje svoju ekonomiju zasnivaju na njenoj eksploataciji. Njima ne odgovara da električni automobili zamene automobile na benzin. One ne žele da izgube svoju ogromnu finansijsku dobit. Njima ne odgovara da Srbija naruši ravnotežu raspodele kapitala. I finasijske moći. Dijego Fuzaro kaže „globalna akumulacija ujednačava svet u ekonomskim nejednakostima“.

Borba protiv srpskog litijuma je borba za ekonomsku premoć. To je ekonomski rat supersila. Borba protiv iskopavanja litijuma najmanje ima veze sa zaštitom životne sredine u Jadru i Rađevini.

Ne postoje pouzdani dokazi da su protesti protiv eksploatacije litijuma podstaknuti ekološkim razlozima. Ali je sasvim sigurno da imaju ultrakapitalistički karakter. Oni pomažu industriji nafte, automobilskoj industriji koja abnormalno profitira od prodaje kola na benzin, i drugim pratećim industrijama koje naftu koriste kao glavnu sirovinu. I truju čovečanstvo ugljen dioksidom.

Levoliberalni zapadno orijentisani ekolozi pomažu Putinu i Rusiji da naftu koristi kao ekonomsko oružje protiv Zapada. Rusofili podržavaju američki i britanski kolonijalizam, koji naftu koristi da finansijski pokori ceo svet. Podržavaju plan da Srbija zauvek ostane nerazvijena za račun razvijenih supersila. Litijum iz Jadra i Rađevine je mogućnost da najzad shvatimo lekcije Adama Smita o bogatstvu naroda.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću