ПУНЕ КОТАРКЕ НЕКАДА СУ ЗНАЧИЛЕ СРЕЋУ И СИГУРНОСТ Сад су празне, непотребне, опкољене вишеспратницама
ЗРЕЊАНИН: Котарке које су преживеле, баш попут ових у Зрењанину, а како ствари стоје неће још дуго, некада су биле пуне живота.
Ономад су биле пуне кукуруза који је једном самоодрживом домаћинству, каква су некад била готово сва пољопривредна, обезбеђивао сигурност. Јер, кукуруз је био живот.
Кукурузом се хранило све што је у једном домаћинству постојало. Од кокошака, ћурака, патака и гусака, до свиња и крава. А свим тим касније су се хранили људи. Што је било вишак, нашло је свог купца и донело новац у породицу. Пуна котарка била је срећа и сигурност.
Осим котарке, била је ту и поткотарка, просторија испод котарке (“под котарку”), која је такође врвела од живота. У поткотарци се живело од раног пролећа до касне јесени. У њој је био зидани шпорет, сто са старом мушемом и неколико столица, а у наставку шпајз, модерно остава. На поду је била земља, што значи да се могло улазити у опанцима, баканџама, смело се прљати, просипати, мрвити... У поткотарци се кувало сваког дана. У њој се кувао пекмез и парадајз.
Нестале су котарке, јер су изгубиле своју функцију. Кукуруз је са њива, искомбајниран, завршавао у великим силосима. Нестале су и поткотарке, све се преселило у модерније кухиње, фрижидере и замрзиваче. И пекмез се све ређе кува, а и за парадајз се неко други побрине.
Тек покоја празна котарка живи своје последње дане. Опкољавају их вишеспратнице, неко друго време, неки други послови и неки други људи. Док се и оне не преселе у сећања.
Текст и фото: Ж. Балабан