СУТРА ЈЕ ВИДОВДАН Један од најзначајнијих празника ЗА СРБЕ Важан за историју, пун обичаја ДЕВОЈКЕ, СТАВИТЕ ОВЕ ЦВЕТОВЕ ПОД ЈАСТУК

Наравно, памтимо га и прослављамо због Косовског боја који се одиграо на Видовдан 1389. године, па се баш на овај дан преплићу историјска сећања и народни обичаји и веровања. Тако је косовски мит, као најразговетнији знак српске народне свести, уткан у пагански култ прослава старословенског бога Вида, чији је значај и обичаје везане за његово прослављање, пригрлила Српска православна црква.

Видовдан је за српски народ велики и стари празник. У прошлости овај дан био је слављен као спомен на Косовски бој, једну од великих битака европског средњег века. У Закону о празницима из 2001. године, једном од првих реформских закона обновљене демократске Србије, Видовдан је описан као празник који симболизује сећање на све оне наше сународнике и грађане који су током прошлости страдали у одбрани отаџбине.

А обичаји?

Вид је сматран врховним божанством, "Богом над боговима", а сви други богови тек полубоговима. Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који "отвара очи".

Само име овог светитеља, Вид, одредило је највећим делом и природу ритуала који су извођени на њему посвећен дан. Било је, на пример, веома важно шта ће се тога дана видети. Оно што би човек тада видео, у томе би, по општем уверењу, касније имао успеха.

На Видовдан се могла видети и будућност. Тога дана се много гатало и прорицало. Као и у неким другим приликама, чиниле су то најчешће девојке, надајући се да ће видети будућег изабраника. Навешћу овде два примера те врсте. У Босанској крајини девојке су уочи Видовдана брале црвено цвеће вид, као и модру виду. Убрано цвеће пред спавање су стављале под јастук и говориле: "О мој Виде, виђени, о мој драги суђени, ако мислиш јесенас (да ме просиш), дођи вечерас, у први санак на састанак."

Веровале су да ће се то и догодити, да ће им будући муж доћи у сан. У околини Власенице девојке су уочи празника брале видову траву и припремале још понешто. Наливале су воду у лонац који је купљен без погађања, затим узимале мало хлеба и соли, детелину са четири листа и једну тканицу коју би пребациле преко лонца. По завршеним припремама, девојка би пре спавања рекла: "Свети Виде и видова траво, отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко, ево му детелина од четири крила, нека к мени долети; ако је гладан, ево му соли и хљеба, нека се наједе; ако је жедан, ево му воде, нека се напије; ако не може преко воде прећи, ево му ћуприје (мисли на тканицу), нека пређе."

Веза Видовдана с видом манифестовала се и у народној медицини. Уочи празника или пак на празник изјутра брали су траву звану видовчица, често је стављали у воду и њоме се умивали. Чинили су то зато да преко године не би боловали од очију. Понегде су нак видовчицу чували и користили онда када би им очи оболеле.