ТАМАРА ТАСИЋ, РЕДИТЕЉКА: Не полазимо из нулте тачке

Ово је прича о две нераздвојне другарице, Трешњи и Дуњи, рођене на исти дан, исте године и њиховом стилизованом и идиличном свету који почиње да се руши како оне одрастају. Са ауторком овог филма смо поразговарали о њеном атипичном редитељском приступу, темама које филм обрађује, али и њеном уметничком светоназору и доласку на Башта Фест. 

Прича филма „Срећан нам рођендан!“ мотивацију проналази у одрастању две јунакиње и изазовима одржавања пријатељства у преласку из одраслог у зрело доба. Како си се одлучила за овај приступ теми?

– Кратки филм “Срећан нам рођендан!” је моја лична прича (не)одрастања. Код пријатељства највише ценим стварање неког заједничког света који је за друге неприметан. Па тако и тежим да уместо да рекреирам стварност која ме окружује, створим свој стилизовани свет и дочарам га бојама и метафорама. Мислим да није било неког процеса одлучивања како ћемо сада приступити овој теми, већ је то по дифолту изникло из мог тада већ јасно развијеног и одређеног стила. Уз то, начин на којим се ја суочавам са тешким ситуацијама у животу, јесте да ми је кроз хумор много лакше да обрађујем неке болне ситуације и да правим карикатуру од прошле верзије себе. 

Твој филм је високо стилизован и у том приступу избегава конвенције филмске уметности у ужем смислу. Шта ти је све било инспирација за овај визуални део филма?

– На стил овог филма највише је утицала Вера Хитилова и њен филм “Беле Раде” са својим анархистичким ликовима, бојама, композицијом кадра и апсурдним ситуацијама у које ставља своје јунакиње. Реплике, или боље да кажем опаске у филму, дефинитивно су инспирисане ритмичним и комичним дијалозима код Веса Андерсона. Тоналитет идиличних сцена је био замишљен као пастелни свет савременог фотографа и режисера Џимија Марбла и његовог кратког филма “Поор Cherries”. И наравно - моја почетна референца и инспирација за све - Годар. Код “Францес Ха”, структура филма је подељена по епизодама њених селидби, у новом филму “Challengers” користи се структура тениског меча, а мој филм је подељен на рецепт за савршену рођенданску торту - кулу палачинки! Али и та кула је доста климава… што чини сваки корак рецепта метафоричним за однос главних јунакиња. И никако не смем да заборавим Тона Телехена, аутора дечијих прича које су намењене за одрасле. Миксање анимације, колажа и играног филма је произникло из моја шаренолике уметничке праксе, али су поменути аутори дефинитивно имали дебео утицај на филм.

Тражећи по Гуглу референце из твоје биографије, наишао сам на веома разноврсне податке: дизајн књиге Мире Фурлан, презентацију на сајту Нове искре, помињање колажа..?

У врху моје пирамиде стварања ће увек бити филм, као спој свих медија кроз које ми прија да се изражавам. Један од мојих колега, сликар који је ниоткуда почео да свира трубу (што је мени тада било потпуно неповезиво), лепо је објаснио тај микс медија: “Све оно што радим је моја прича и мој стил, и то видим само као продужетак себе и свог сликарства, уопште не могу да их одвојим.” Тако да мислим да се ни ја не могу одлучити за најузбудљивији медиј поред филма, јер се сви стално преплићу. Чак и када направим колаж, после тога га анимирам, па бацим на пројектор, па снимим како се то пројектује по људима у простору. И опет смо у мултимедијалном лооп-у.

Свакако, пошто сам много више присутна у индустрији дизајна, јер од тога живим, процес прављења филма тече много спорије него код осталих. Али сва та искуства са фестивала доприносе мојој мотивацији да се што више укључим у филмску индустрију. Прошле године ме је учешће на Сарајево Талентс програму на SFF-u, као и конекција са разноликим људима из региона инспирисала да чешће снимам филмове. Ове године сам, кроз причу с једном пријатељицом књижевницом, добила инспирацију да развијам свој филмски језик и кроз туђе приче и да се радујем дочаравању емоција јунака кроз визуалне метафоре које нису нужно везане за мене. Такође, развила сам добар део филмске екипе иза камере са којом се међусобно разумем, што ми много значи за развој будућих пројеката и колаборација јер не полазимо из нулте тачке као раније.

Н. Марковић