(ФОТО, ВИДЕО) ТРАДИЦИЈА КОЈА ЈЕ ОЧУВАЛА БИЗНИС Седам деценија „Кудеље и лана”

Међутим, ма колико било све изазовније бавити се макар продајом материјала од природних влакана, породица Живковић, кад се све сабере, броји седам деценија дугу традицију. А што би се рекло, надамо се да ће доживети још 77!

– Давне 1969. године сам као ученик отишао у тадашњу фирму „Кудеља и лан”, а онда су се спојили са „Агротекстилом”, касније са „Звездом”, а кад је дошло до распада државе, онда сам отишао у приватнике у Јеврејској улици 33, где сам основао своју радњу „Кудеља и лан” – прича доскорашњи власник Мирко Живковић, који је посао препустио сину Будимиру, који је радњу пренео у Футошку 19. – Одувек сам волео природна влакна, као момак сам увек носио ланене панталоне. Не волим синтетику, ништа што долази са запада, осим Индијанаца, њих волим.

Исто је и са модом, ако се чика Мирко пита, јер како тврди, некад су се људи облачили са више стила и укуса, а данас – само оно што је неко рекао да је модерно.

– Сад се носи све и свашта, ко како стигне, и не гледају како им то стоји, важно да је модерно – вели наш саговорник. – Ипак, и даље нам долазе жене да купују материјале како би себи нешто сашиле.

Током летњег периода најтраженија су платна за тенде, љуљашке, столице и столичарке, али и декоративне тканине од памука.

– Веома је изазовно опстати у данашњој конкуренцији, али успевамо највише због наше традиције. Наше муштерије долазе код нас да траже нешто иако немамо, али знају да смо некад имали. Знате, нека платна немамо откако је почео рат у Украјини, па више не можемо да увозимо из Молдавије и Русије. Сад углавном набављамо материјале преко велепродаје и то оне које су увезене из Кине, Бангладеша, Шпаније... Доста је опао посао, јер немамо ми више наших фабрика, а да би се увозило, треба да се поручују велике количине, за шта треба много новаца, а да узмеш преко посредника, онда они набију десет пута већу разлику у цени него што може да се прода и не исплати се – наводи Живковић, док му вишедеценијски пријатељ Добрица Бечелић, с којим се упознао преко овог посла, и данас повремено помаже у радњи.

Очекујући боља времена, улазак у ову браншу некад је био пун наде, чега се старија гарда најчешће и присећа, јер шта им друго и преостаје?

– Мислио сам да ће бити много боље, ипак смо били једни од највећих произвођача и прерађивача кудеље у Европи. Међутим, то се све, по мени, намерно уништило, системски, да би се направила јефитна радна снага, то је моје виђење, човека од 70 година – закључује наш саговорник.

Л. Радловачки

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.