ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Улазак у нови лик
Из Масаве, чије зграде у колонадама изгледају као да су рађене по нацртима Ђорђа де Кирика, крећу возом за Асмару.
Путују кроз брда боје земље, и брда обрасла шумама. Све време се успињу, вијадуктима и обронцима кањона. Поред њих се ређају домородачка села са округлим кућама купастих кровова, и железничке постаје.
У Асмари, на главном тргу, окруженом зградама са колонадама какве се могу видети у свим градовима и деловима градова који су припадали фашистичкој Италији тридесетих и четрдесетих година, од Коса и Кефалоније, до Асмаре и Тјенцина, је огромна маса униформисаних људи, од берсаљера са шеширима са кићанкама од фазановог перја, до босоногих црнопутих аскера у фесовима, и пионира, омладинки и омладинаца из разних дечјих и омладинских организација.
И ту Ђорђа и његове другове, после церемоније, раздвајају.
Ђорђа, после пар дана, укрцавају у хидроавион Империјалних авиолинија, и преко Картума, Александрије, Палерма и Напуља, одвозе у Милано.
У Милану слећу на језеро Идроскало, које је касније од аеродрома за хидроавионе претворено у миланску Аду Циганлију.
У Милану, фашистички омладинац Ђорђо похађа курс за преводиоце. Учи руски, српски, персијски и хинди, уз обавезне скраћене курсеве немачког и енглеског.
По завршетку курса, Ђорђо Борети придодат је команди гарнизона стационираног у Спалату у Далмацији.
Где га затиче капитулација Италије и заробљавање од стране југословенских партизана.
Док га воде на стрељање, као италијанског шпијуна, стрељачки вод пресреће група официра из Врховног штаба, међу којима је и члан совјетске војне мисије.
Који препознаје Ђорђа којег је виђао у кући Милана Борића, коју је посећивао са Др Рихардом Зоргеом и његовим помоћником Бранком Вукелићем.
Ђорђе је сада шифрант придодат Врховном штабу. Преживљава десант на Дрвар, евакуишу га на Вис, па одатле пребацују у ослобођени Београд.
Не знајући шта би са собом, остаје да ради у Армији и после завршетка рата. током једног одмора, посећује породичну кућу у Цавтату, распитује се за оца и осталу родбину. Дочекује га ћутање.
Онда долази 1948.
Ђорђе схвата да је његова биографија (Шангај, фашистичка омладина, италијанска армија, и што је сада још горе – залагање за њега високог совјетског официра) много сумњивија од биографија већине оних који су ухапшени „по линији Информбироа“ и одлучује се на бег.
Облачи цивилно одело, седа на ноћни воз за Љубљану, и пред зору прелази аустријску границу.
У совјетској окупационој зони се јавља у прву армијску јединицу.
Пошто после неколико недеља установе да вероватно није југословенски шпијун, Совјети ни сами не знају шта с њим да раде.
Шаљу га у Москву, где је официр који га је спасао од стрељања пре неколико година сада генерал ГРУ.
Шетајући обалама реке Москве, и гледајући огромне степенасте палате крај њених обала, Ђорђе се, на моменат, враћа у детињство, у Шангај и његову авенију Бунд.
А онда улази у свој нови лик.
Георгиј Миланович Борич је сада преводилац придодат штабу ГРУ у Ташкенту.
Одатле путује диљем Средње Азије, некадашњим Руским и Кинеским Туркестаном. Доспева, на крају каријере, у Кабул, у штаб совјетске армије, са којом се повлачи, прво у Душанбе, па у Алма Ату, где се пензионише.
Владан Матић