СЛУЧАЈ ДОБРИЦА ЋОСИЋ: Деобе (2) Истина о човјеку
Добрица Ћосић је у Деобама свјесно тежио ка драмској напетости и низу сукоба у роману – на честој драматизацији романа. То је често драма свијести, али и драма сукоба међу јунацима. Ћосић поједина поглавља романа сасвим приближава драмској форми. Он је тежио јединству „драме свести“ и драме историје, што је специфично својство његовога књижевног дара.
„Стање свести“ и „драма свести“ дочарава се доживљеним говором и унутрашњим монологом. Унутрашњи монолог је Ћосић учио од Џојса, дивећи му се временом све више. Свјесно преузима његову технику, признајући да унутрашњи монолог ради по његовој „методи“.
У тренуцима клонућа пред проблемима форме и израза у раду на роману - а кризе су биле честе – Ћосић се за помоћ обраћа писцима европске књижевности, прозним и драмским писцима: Достојевском, Џојсу, Фокнеру, Малроу, Томасу Ману, или трагичарима: Есхилу, Еврипиду, Шекспиру. Плашио се досаде и настојао је да његова проза буде драматична, како не би била досадна. Отуда сценичност Ћосићевих романа, па и успјех код публике.
Током рада на Деобама Ћосић је читао Мановог Доктора Фуастуса. То му је помогло да конципира и моделује лик Лазара Обичног као Мефиста. Манов роман га је подстицао да размишља о „српском Ђаволу“. Можда се отуда и зачела идеја Анђаме у Бајци.
Писац Деоба свјесно жели да у свом роману обнови Аврамов мит из Библије: отац свом богу жртвује сина. Писац уочава разлике између Уроша и Аврама, а заправо показује да је Урошево самоубиство пародија библијског мита. Наш писац је свјесно обликовао ликове с архетипском матрицом.
У композицији романа – подвлачи писац – интересују га „чисто музички односи“. Идеал му је „музички склад“, „музичка структура форме“, чему доприноси и полифоничност романа. Блиска му је такође идеја „музичког контраста“ и „контрапункта“, али му није стран ни поступак „филмске монтаже“, који такође спомиње у свом Дневнику Деоба.
Драгоцјено је Ћосићево указивање на иронију и гротеску у роману. Био је, наиме, задовољан што је у „Прослави“, а нарочито у „Казни“ и „Играма“ пронашао у себи „енергију ироније и трагичне гротеске“, односно специфични „лирски сатиризам“.
Пишући Деобе писац је увјерен да би овај његов роман требало да буде допринос „форми романа уопште“, што је од нарочитог значаја за Деобе.
Већ од Деоба Ћосић је обузет идејом да у роман уведе писца. Та га идеја неће напуштати до краја живота. Трагао је за сличним искуствима писаца у свјетској књижевности, па у дневничкој забиљешци од 14. јануара 1960. ставља себи у задатак да проучи Жидову и Хакслијеву „употребу романсијера, аутора“ и да простудира романе Ковачи лажног новца, Јалово лишће и Контрапункт живота.
У трагању за новом формом и новим изразом Ћосић настоји да оствари јединство „објективисане фикције и субјектне реалности романсијера“.
Свој рад на роману Ћосић пореди са тешким сељачким пословима: „треба озбиљно и неуморно радити – као мој покојни Дека“. Али роман се опире, па се писац спотиче већ о прву реченицу нове књиге или поглавља: некада је имао и по петнаест почетака – и сваки одбацио. Јалови дани су знали потрајати.
Слично се догађало и са редакцијом написанога текста. Ћосић се током писања романа враћао написаном, редиговао га и мијењао, често веома незадовољан и првобитно написаним текстом и његовим редакцијама. Накнадни рад на тексту био је мучан и напоран. Некада је знао одбацити десет до петнаест варијаната написаног и редигованог текста. Незадовољство урађеним никада није неоправдано. Стваралачкој моћи иманентна је оштра аутокритика, ауторска строгост.
“Завршетак романа“ није и крај рада на тексту. Послије свих „редакција“ текста током писања романа, писцу треба још „пола године“ рада на „чишћењу“ и усавршавању рукописа.
Ћосић је имао повлашћене читаоце и сараднике: супругу Божицу и Оскара Давича прије свих. Давичо је читао и хвалио Деобе. Завршну редакцију Деоба Ћосић је радио с Михизом. Било је то још једно велико и драгоцјено пријатељство. Роман Деобе се, најзад, појавио у београдској „Просвети“ 1961. године као тротомно ђело, које је писцу, по други пут, донијело НИН-ову награду.
Занимљив је критички суд Добрице Ћосића о Оскару Давичу као романсијеру, суд који није угледао свјетлост дана: Ћосић је, са дубоким жаљењем, закључио, на основу рукописа Робија, да Давичо није романсијер; то му, сигурно, није рекао, али је записао у Дневник Деоба. Бојати се да је Ћосић био у праву – Песма је, вјероватно, најбоље Давичово прозно ђело. Михиз ће од Деоба бити све значајнији Ћосићев читалац и сарадник у раду на тексту.
Деобе су учврстиле Добрицу Ћосића као једног од најзначајнијих српских и југословенских писаца послије Другог свјетског рата.
Ова забиљешка је писана са амбицијама да што сажетије каже неколико важних ствари о поетици романа Деобе Добрице Ћосића и да покаже Ћосићеву упућеност у лектиру – његову добру оријентацију у европском и свјетском роману 20. вијека.
Јован Делић
