ЖИВОТ ПИШЕ РОМАНЕ Лекари хтели да је искључе са апарата, а онда је судбина узела ствар у своје руке: ПЕТ МЕСЕЦИ КАСНИЈЕ ТРЧАЛА МАРАТОН

Власница ресторана из Оклахоме у Америци, Рејчел Фостер (35) упркос несрећи која ју је задесила новембра прошле године, када је због вожње електричним скутером завршила у кому на 10 дана, пркосила је прогнозама лекара када је раније овог месеца трчала Бостонски маратон.

"Прва реч која ми је прошла кроз главу док сам прешла циљну линију била је искупљење. После несреће многе ствари су се осећале као да су откинуте. Нисам тражила да се било шта од тога деси. Сав напоран рад који сам улагала у лечење и побољшање, све сам то искупила кроз маратон", признала је она.

Био је то тренутак поноса за спортисткињу, која је у новембру сломила 17 костију и била подвргнута двема операцијама на мозгу као резултат несреће возећи се електричним скутером.

Лекари одлучили да је скину са апарата

У једном тренутку крајем новембра, њен супруг Џон рекао је да су лекари мислили да неће преживети и били су спремни да је скину са апарата за одржавање живота.

Међутим, она се, два дана пре одлуке лекара, пробудила.

"Моје прво сећање је буђење у болничком кревету. Сећам се да сам видела светла изнад мене како сијају, а соба је била веома светла. Имала сам јаку главобољу. Нисам имала појма о несрећи. Нисам знала зашто сам у болници", рекла је она.

Сећања се вратила 3 недеље касније

Три недеље касније, њена основна сећања су се вратила. Рејчел је тада почела да се сећа свих ствари које је некада волела - попут трчања и снажне жеље за маратоном.

"Бостон је увек био циљ. Ја сам прилично тврдоглава особа, тако да морала да успем у свему", рекла је.

Иако је 2018. трчала Бостонски маратон - као и неколико других у Оклахоми током година, супруг Џон каже да су тој идеји сада приступили са доста опреза.

"Она је најтежа особа коју сам икада срео у свом животу, и помислио сам, ако је то оно што је рекла да јој је циљ, вероватно ће га постићи", рекао је Џон, који је са Рејчел у браку 11 година.

Припрема за маратон

Иако је до Бостонског маратона у том тренутку било још неколико месеци, она се већ тркала у мислима. Али претварање њеног сна у стварност постала је ствар која је захтевала месеце исцрпљујуће физикалне терапије.

"Било је тако фрустрирајуће. Било ми је толико чудно то што нисам могла да кажем свом телу да се креће онако како сам желела да се крећем. Рехабилитација је била спора, али неопходна да бих дошла до тачке у којој сам могла да трчим", рекла је она и објаснила да на питање физиотерапетуа који су то њени циљеви, рекла је да је једини тај да је натера да поново трчи.

Нада увек постоји

Када су доктори сазнали за њене маратонске снове, нису је у потпуности подржавали.

"Жао ми је, зашто би то радила?", био је општи одговор свих доктора.

Наравно, све се променило када су сви видели колико брзо напредује, углавном због чисте одлучности.

"Сви су видели колико ми је трчање дало радост, а убрзо је било много охрабрења од људи који су ме бодрили у болници. Све ми је то много значило", рекла је поносно она за тамошње медије.

Дан маратона - живци су почели да јој "играју"

Када је дошао дан маратона, Рејчел каже да су живци почели да јој "играју". Она је истегла мишић на нози две недеље пре трке и тек је напустила болницу крајем марта. Али знала је да је физички и психички спремна да трчи, и да је имала подршку у свом дугогодишњем тркачком партнеру Тиму Алтендорфу, који је трчао уз њу.

"Нисам се заиста плашила да ће ме било шта друго зауставити. Знала сам да долази понедељак и да ће тако бити - или се покрени или немој. И јесам. Сећам се да сам ставила ноге на стартну линију са типом са којим сам трчала. Заједно смо се помолили и чекали да буде означен почетак трке", рекла је она.

Док је трчала 42 километра, Рејчел каже да је величина њеног достигнућа постала у потпуности остварена.

"Мислила сам, ту сам, урадила сам то. Толико сам тога преболела у последњих неколико месеци, истегнути мишић ме неће зауставити" - објаснила је она.

Подршка других ју је дотакла

Убрзо је схватила колику подршку има у гомили присутних са стране.

"Док сам трчала, погледала бих десно и лево и видела све странце како трче близу мене. Пало ми је на памет да немам појма кроз шта ови људи тренутно пролазе у животу, кроз какве успоне и падове пролазе, какве су вести тек добили, шта год да је. Други људи се боре за себе и опет навијају за тебе — а не знају ни како се зовеш!", присетила се она тренутка са маратона. ​​

Пред њом је још дуг пут излечења (и даље се дају донације за њене медицинске трошкове).

blic.rs