ОЧИ У ОЧИ СА ВИШЕСТРУКИМ УБИЦОМ Полиграфиста Драгиша Малишић за Дневник открива КАКО ЈЕ ПАО МАРИНКО МАГДА, најбруталнији југословенски злочинац
Драгиша Малишић, полиграфиста који је у каријери испитао више од 30.000 људи на детектору лажи, открива за “Дневник” како је изгледао сусрет са једним од најкрволочнијих убица Југославије и бившим легионаром Маринком Магдом.
У Суботици је, у јануару 1994, Магда са саучесницима само у једној ноћи убио пет људи. Масакр је започео ликвидацијом трочлане породице Петрић: Милана, Стане и њиховог сина Данета (10), а завршио га убиством брачног пара - Јосипа и Верице Агатић на Палићу. Четири месеца касније Магда је, сам или са саучесницима, убио и старицу Иду Фехер у околини Суботице. Потом је у Мађарској убио четворочлану породицу Нађ из Сегедина, затим супружнике Антала и Розалију Хорват у Кечкемету, као и хрватског држављанина Драгутина Кујунџића. Касније му је суђено и за смрт Едите Немет из Орошхазе у Мађарској.
Заједничким радом српске и мађарске полиције утврђено је да су Магда и његови саучесници само у току 1994. били одговорни за најмање 13 убистава, али се верује да је број жртава много већи. Убрзо после тих језивих злочина почињених на подручју Сегедина овај бивши припадник Легије странаца је ухапшен. Пред српским судом је у одсуству осуђен на смртну казну, која је касније, због промене закона, преиначена у максималну затворску казну од 40 година. Годину и по дана по објављивању пресуде у Србији, у децембру 1995, Магди је у Мађарској, због дела које је извршио у тој земљи, изречена доживотна робија. Прошле године му је одбијен захтев за условни отпуст, који је тражио после 29 година проведених иза решетака.
Малишић, који је тих деведесетих година прошлог века радио у Полицијској управи у Новом Саду као полиграфиста за цело Министарство унутрашњих послова, по службеној дужности је испитивао убицу који је због бруталних убистава добио надимак- суботички Џек Трбосек.
- Магда је ухапшен у Мађарској, када је дошао у полицију због израде докумената. Током испитивања покушао је да побегне из канцеларије кроз прозор, али није успео – присећа се Малишић случаја из 1994 године.
У Сегедину је требало да се обави полиграфисање Магде и тим поводом Малишић је са колегама кренуо пут Мађарске.
- Када је Магда дошао код мене у канцеларију где сам требало да га полиографишем, рекао је да зна ко сам и да му не пада на памет да седне испред мене. Изричито је одбио полиграф. Питао сам га зашто одбија, а он је тврдио да није починио злочин због ког је ухапшен. Рекао сам му да је то одлично и да му је полиграф прилика да каже истину. Међутим, одбио је и био изричит у тој одлуци. Одмах сам знао да смо на правом путу – испричао нам је Малишић.
Иако у пензији и даље је активан, али сада у приватној пракси.
- Власници фирми се, рецимо, одлучују да полгирафским исптивањем дођу до оних који их краду. Но, да би резултати полиграфског тестирања били тачни, тестирана особа мора да буде одморна, сита, наспавана. Нагон за, рецимо, храном или спавањем јачи је од страха, па се резултати тестирања у оваквим случајевима не могу узети као меродавни – објашњава Малишић. – Особе са психофизичким сметњама у развоју се не тестирају зато што не разумеју питања која им се постављају, па самим тим изостаје осећај страха. Такође се не тестирају ни особе које су под дејством алкохола или наркотика.
Резултати полиграфског тестирања очитавају се у зависности од тога како испитаник одреагује на критично питање. У неким случајевима се, ради провере, постављају и додатна, контролна, питања. Када добијене резултате стави у једну раван, искусни полиграфиста, закључује Малишић, добија меродавне резултате који, иако не могу да се користе као доказ на суду, могу да усмере истрагу...
Његово дугогодишње искуство као полиграфисте показује да већина оних који одбију исптивање имају везе са злочином или делом за коју су ухапшени. Тако је било и са Магдом.
- Свако лице по закону у свим полицијама света има право да прихвати или одбију испитивање на детектору лажи – истиче Малишић.
Он подсећа да полиграфиста не може да обави посао уколико постоји пресија. Мора, додаје наш саговорник, да постоји узајамна сарадња.
- Особе које немају везе са делом због којег су доведена на испитивање, полиграф доживља- вају као спас. С друге стране, полиграфиста не може да барата са полуистином, већ мора да има истините информације на основу којих склапа питања. Предрасуде су врло опасне и никада се нисам њима водио, нити то радим сада у приватној пракси. Истина је једина битна – категоричан је Малишић. – Полиграф је машина и функционише на принципу страха који изазива реакције испитиваног. Свака особа која иде на детектор лажи има одређени страх, али тај страх је неупоредиво мањи код невиних, него код оних који су актери одређеног незаконитог дела. Иначе, увек се пред полиграф направи један контролни тест, који невиног смири, а особи која је била у вези са кривичним делом диже тензију.
Слађана Аничић Илић