НАУЧНИЦИ ОТКРИЛИ ШТА СЕ ЗБИВА У ТРЕНУТКУ УМИРАЊА Оно што се догоди МОЗГУ нема никаквог СМИСЛА

Ново истраживање мозга  код људи на самрти сугерише да граница између живота и смрти може бити мање јасна него што се раније мислило, истакао је Алек Блејсдел за "Гардијан".

Мислим да ћемо за 50 или 100 година открити ентитет који је свест. Биће узето здраво за готово да га није произвео мозак и да не умире када умрете, рекао је он.

Наиме, он се осврнуо на случај пацијенткиње која је имала 24 године и била трудна са својим трећим дететом када јој је искључен апарат за одржавање живота. Била је то 2014. година. Пар година раније јој је дијагностикован поремећај који је проузроковао неправилан рад срца, а током prеthodnе две трудноће имала је нападе и несвестице. Четири недеље након треће трудноће, срушила се на под своје куће. Њена мајка, која је била са њом, позвала је хитну помоћ. У време када је стигла хитна помоћ, пацијент један је био у несвести више од 10 минута. Хитна помоћ је утврдила да јој је срце стало.

Након што је одвезена у болницу где није могла да се лечи, пацијенткиња је одведена у одељење за хитне случајеве на Универзитету у Мичигену. Тамо је медицинско особље морало да јој удари грудни кош три пута дефибрилатором пре него што су могли да поново покрену њено срце. Постављена је на екстерни вентилатор и пејсмејкер и пребачена на одељење неуроинтензивне неге, где су лекари пратили њену мождану активност. Није реаговала на spoqašwе стимулусе и имала је ограман оток на мозгу.  Након што је три дана лежала у дубокој коми, њена породица је одлучила да је најбоље да је скине са апарата за живот. У том тренутку – након што јој је кисеоник био искључен и медицинске сестре извукле цев за дисање из њеног грла – постала је једна од најинтригантнијих научних тема у новијој историји.

Већ неколико година, Џимо Борџигин, професор неурологије на Универзитету у Мичигену, био је узнемирен питањем шта се дешава са нама када умремо. Читао је о искуствима блиске смрти одређених преживелих од срчаног застоја који су прошли изванредна психичка путовања пре него што су лекари успели да их врате у живот. Понекад су ови људи пријавили да путују ван својих тела ка огромним изворима светлости где су их дочекали мртви рођаци. Други су говорили о доласку до новог разумевања својих живота или о сусрету са бићима дубоке доброте. Није веровао да је садржај тих прича истинит – није мислио да су душе умирућих људи заправо отпутовале у загробни свет – али је сумњао да се нешто веома стварно дешава у мозговима тих пацијената. У сопственој лабораторији открио је да пацови пролазе кроз драматичну олују многих неуротрансмитера, укључујући серотонин и допамин, након што им срце застане, а мозак изгуби кисеоник. Питала се да ли људска искуства блиске смрти могу произаћи из сличног феномена, и да ли се то дешава чак и код људи који се не могу оживети.

Умирање је изгледало као толико важна област истраживања – на крају крајева, свима нам се то деси кад тад – да је претпоставила да су други научници већ развили темељно разумевање онога што се дешава мозгу у процесу смрти. Али када је погледала научну литературу, нашла је мало објашњења.

- Умрети је тако суштински део живота, али нисмо знали скоро ништа о мозгу човека на самрти, рекао је недавно. Зато је одлучио да се врати и открије шта се догодило у мозговима људи који су умрли на одељењу за неуроинтензивну негу Универзитета у Мичигену. Међу њима је била и поменута пацијенткиња коју често називају пацијентом број 1, односно Први пацијент.

У време када је започео своје истраживање о Првом пацијенту, научно разумевање смрти је зашло у ћорсокак. Од 1960-их, напредак у реанимацији помогао је да се оживе хиљаде људи који би иначе умрли. Око 10% или 20% тих људи понело је са собом приче о искуствима блиске смрти у којима су осетили како њихова душа напушта тело. Шачица тих пацијената чак је тврдила да су били сведоци, одозго, покушајима лекара да их реанимирају. Према неколико међународних истраживања и студија, једна од 10 особа тврди да је имала искуство блиске смрти које укључује срчани застој, или слично искуство у околностима у којима су можда били близу смрти. То је отприлике 800 милиона душа широм света које су можда урониле прст у загробни живот.

(Esprеso.rs)