ЕВРОПСКИ ФИЛМОВИ ПРОТИВ ХОЛИВУДСКИХ БЛОКБАСТЕРА Изузетна остварења настала ван Америчке филмске индустрије

Рет­ко се де­ша­ва да не­ки европ­ски филм бу­де пре­по­знат од стра­не Хо­ли­ву­да, ме­ђу­тим, упра­во то се де­си­ло фил­му „Ана­то­ми­ја па­да“, а по­не­кад се до­га­ђа и да филм при­ву­че ве­ли­ку па­жњу на­кон што се, на осно­ву ори­ги­на­ла, сни­ми филм на ен­гле­ском је­зи­ку, као што је то слу­чај са швед­ским оства­ре­њем „Чо­век по име­ну Уве“. Уко­ли­ко су вам до­ја­ди­ли хо­ли­вуд­ски блок­ба­сте­ри, по­гле­дај­те не­ки од од­лич­них европ­ских фил­мо­ва с на­ше ли­сте.

Фран­цу­ски филм „Ана­то­ми­ја па­да” осво­јио је Злат­ну пал­му у Ка­ну, шест на­гра­да Це­зар, шест Европ­ских филм­ских на­гра­да, два Злат­на гло­бу­са и јед­ну БАФ­ТА на­гра­ду, али га Фран­цу­зи ни­су иза­бра­ли за свог кан­ди­да­та за Оска­ра за нај­бо­љи стра­ни филм, али је ипак имао пет но­ми­на­ци­ја за пре­сти­жни ки­пић. Овај фе­но­ме­нал­ни сце­на­рио на­пи­са­ла је Жи­стин Три­јет, у са­рад­њи са су­пру­гом Ар­ту­ром Ха­ра­ри­јем. Са­ма рад­ња овог фран­цу­ског суд­ског три­ле­ра пра­ти ис­тра­гу књи­жев­ни­це Сан­дре, ко­ју ту­ма­чи Сан­дра Хи­лер, ко­ја је оп­ту­же­на за уби­ство свог су­пру­га. Осим суд­ског про­це­са, „Ана­то­ми­ја па­да“ исто­вре­ме­но се ба­ви и ис­тра­гом њи­хо­вог бра­ка, по­ла­ко от­кри­ва­ју­ћи де­ло­ве њи­хо­вог при­ват­ног жи­во­та и то до нај­сит­ни­јих де­та­ља, ка­ко би ме­ди­ји, јав­ност, али и са­ми гле­да­о­ци мо­гли да се­ци­ра­ју цео слу­чај за се­бе.

Иако се о то­ме мо­жда не зна мно­го, ита­ли­јан­ско оства­ре­ње из 2016. го­ди­не „Пот­пу­ни стран­ци“, ори­ги­нал­ног на­зи­ва „Пер­фет­ти сцо­но­сци­у­ти“, ушао је у Ги­ни­со­ву књи­гу ре­кор­да. Ову ко­ме­ди­ја-дра­му ре­жи­рао је Па­о­ло Ђе­но­ве­зе, а филм је по­сти­гао ка­ко кри­тич­ки та­ко и ко­мер­ци­јал­ни успех. Осим што је осво­јио на­гра­ду Да­вид ди До­на­тел­ло за нај­бо­љи филм, за­ра­див­ши ви­ше од 16 ми­ли­о­на евра у Ита­ли­ји, оства­ре­ње је ушло и у Ги­ни­со­ву књи­гу ре­кор­да, јер је на­пра­вље­но ви­ше од 20 ри­меј­ко­ва, та­ко да су мно­ге др­жа­ве по­пут Фран­цу­ске, Ру­си­је, Ки­не, Шпа­ни­је, Не­мач­ке и дру­ге, на­пра­ви­ле вер­зи­ју овог фил­ма на свом је­зи­ку. Иако се рад­ња од­ви­ја у са­мо јед­ној про­сто­ри­ји, у ста­ну, нео­че­ки­ва­ни обр­ти овом фил­му да­ју за­ни­мљи­ву ди­на­ми­ку, а гле­да­о­ци са не­из­ве­сно­шћу иш­че­ку­ју сва­ки сле­де­ћи ко­рак глав­них про­та­го­ни­ста.

Је­дан од нај­по­пу­лар­ни­јих шпан­ских фил­мо­ва про­на­шао је сво­је ме­сто и на аме­рич­ком тр­жи­шту, а то је упра­во фран­ши­за „Три ме­тра из­над не­ба“. Нај­за­па­же­ни­ји шпан­ски глу­мац Ма­рио Ка­сас, за­јед­но са ко­ле­ги­ни­цом Ма­ри­јом Бал­вер­де, опу­сто­шио је ка­ко бла­гај­не у Шпа­ни­ји та­ко и у чи­та­вом све­ту ка­да се љу­бав­на при­ча ли­ко­ва ко­је ту­ма­че, Ха­чеа и Ба­би, на­шла на ве­ли­ким екра­ни­ма. Иако је филм за­сно­ван на исто­и­ме­ној књи­зи ита­ли­јан­ског пи­сца Фре­де­ри­ка Мо­чеа, по­пу­ла­ри­за­ци­ја при­че до­шла је тек на­кон што је ре­жи­ју за филм узео у ру­ке Фер­нан­до Гон­за­лес Мо­ри­на, и овој дра­ми удах­нуо пот­пу­но но­ви жи­вот. Ова ро­ман­тич­на дра­ма пра­ти при­чу дво­је мла­дих љу­ди ко­ји при­па­да­ју пот­пу­но дру­га­чи­јим све­то­ви­ма. Ба­би је де­вој­ка из имућ­не по­ро­ди­це, не­ис­ква­ре­на и ко­ја по­шту­је пра­ви­ла, док је Ха­че бун­тов­ни мо­мак ко­ји је нео­д­го­во­ран, и ко­ји је за­ви­сник од адре­на­ли­на и опа­сно­сти. Иако су пот­пу­но раз­ли­чи­ти, Ха­че и Ба­би се свим сна­га­ма бо­ре за сво­ју љу­бав.

Осим то­га што по­сти­жу ве­ли­ку по­пу­лар­ност ме­ђу до­ма­ћом пу­бли­ком, срп­ски фил­мо­ви су по­не­кад при­ме­ће­ни и од стра­не Хо­ли­ву­да и аме­рич­ке пу­бли­ке.

Упра­во та­ко је и оства­ре­ње „Док су они ле­те­ли на Ме­сец” по­ста­ло пр­ви срп­ски крат­ки игра­ни филм ко­ји је на­гра­ђен у Хо­ли­ву­ду. На­и­ме, на филм­ском фе­сти­ва­лу HollyShorts, одр­жан у чу­ве­ном Ки­не­ском Те­а­тру на Хо­ли­вуд бу­ле­ва­ру, овај крат­ки игра­ни филм Бо­ри­ше Си­мо­ви­ћа осво­јио је на­гра­ду за нај­бо­љи ин­тер­на­ци­о­нал­ни филм. На­гра­да под­ра­зу­ме­ва и ди­стри­бу­ци­ју оства­ре­ња и на дру­гим фе­сти­ва­ли­ма ши­ром Аме­ри­ке.

Филм „Под­зе­мље” чу­ве­ног Еми­ра Ку­сту­ри­це, је­дан је од сто оства­ре­ња, од 1911. до 1999. го­ди­не, ко­је је Ју­го­сло­вен­ска ки­но­те­ка про­гла­си­ла за кул­тур­но до­бро од ве­ли­ког зна­ча­ја. Сни­мљен је у срп­ско-фран­цу­ско-не­мач­ко-ма­ђар­ској ко­про­дук­ци­ји, а Ку­сту­ри­ца је упра­во за­хва­љу­ју­ћи овом фил­му по­стао је­дан од са­мо шест ре­ди­те­ља на све­ту ко­ји је два пу­та осво­јио Злат­ну пал­му. Под­се­ти­мо, пр­ви пут ју је до­био за оства­ре­ње „Отац на слу­жбе­ном пу­ту”.

Ка­да је ју­го­сло­вен­ски филм „Ску­пља­чи пер­ја” 1968. го­ди­не био но­ми­но­ван за Оска­ра, на до­де­ли се до­го­дио пра­ви скан­дал. На­и­ме, филм је ре­жи­рао Алек­сан­дар Са­ша Пе­тро­вић, док је у кон­ку­рен­ци­ји био и филм Јир­жи Менцл, са фил­мом „Стро­го кон­тро­ли­са­ни во­зо­ви”. Ка­да је на це­ре­мо­ни­ји во­ди­тељ Боб Хо­уп про­чи­тао по­бед­ни­ка за нај­бо­љи стра­ни филм, сви су оста­ли збу­ње­ни. Уме­сто Мен­цла, во­ди­тељ је из­го­во­рио име Са­ше Пе­тро­ви­ћа, а на­гра­ду је до­био филм „Стро­го кон­тро­ли­са­ни во­зо­ви”.

У мо­ру љу­бав­них хо­ли­вуд­ских фил­мо­ва, јед­но дан­ско оства­ре­ње до­би­ло је свој про­стор на стри­минг плат­фор­ми Нет­фликс и осво­ји­ло ср­ца мно­гих обо­жа­ва­ла­ца овог жан­ра. На­и­ме, „Пре­леп жи­вот“ је дан­ски драм­ски ро­ман­тич­ни му­зич­ки филм ко­ји се на ве­ли­ким екра­ни­ма по­ја­вио 2023. го­ди­не. Ре­жи­ју пот­пи­су­је Мех­ди Аваз, док су се у глав­ним уло­га­ма на­шли пе­вач Кри­сто­фер Лунд Ни­сен и глу­ми­ца из Нор­ве­шке Ин­га Иб­сдо­тер Ли­ле­ас. Му­зи­ка ко­ја пра­ти сце­не у фил­му де­ло је са­мог Кри­сто­фе­ра, ко­ји је сни­мио но­ви ал­бум за ово филм­ско оства­ре­ње, са де­вет но­вих ну­ме­ра, укљу­чу­ју­ћи и ауто­би­о­граф­ску пе­сму ко­ја го­во­ри о то­ме ка­ко је ре­а­го­вао на вест да му је су­пру­га труд­на. У овом оства­ре­њу, Кри­сто­фер ту­ма­чи лик Ели­о­та, мла­дог дан­ског ри­ба­ра, ко­ји је још као де­те остао си­ро­че. Јед­не ве­че­ри на­сту­па у клу­бу сви­ра­ју­ћи ги­та­ру, ка­ко би учи­нио услу­гу свом нај­бо­љем дру­гу, где га при­ме­ћу­је успе­шна ме­на­џер­ка му­зич­ких та­ле­на­та Су­зан...

Не­рет­ко се де­ша­ва да филм стек­не свет­ску по­пу­лар­ност тек ка­да се од ори­ги­нал­а на­пра­ви вер­зи­ја на ен­гле­ском је­зи­ку, што се упра­во до­го­ди­ло са швед­ским фил­мом „Чо­век по име­ну Уве“, из 2015. го­ди­не. На­и­ме, филм је ре­жи­рао Ха­нес Холм, а за­сно­ван је на исто­и­ме­ној књи­зи ауто­ра Фре­дри­ка Бак­ма­на из 2012. го­ди­не. Глав­ну уло­гу ту­ма­чи глу­мац Ролф Лас­горд, а филм, осим што је осво­јио две на­гра­де на 51. до­де­ли наг­да­ра Злат­на бу­ба, но­ми­но­ван је и за Оска­ра, за нај­бо­љи ме­ђу­на­род­ни филм. Иако је ово оства­ре­ње по­зна­то кри­ти­ча­ри­ма и љу­ди­ма из филм­ске ин­ду­стри­је, ши­ра јав­ност је за ње­га чу­ла тек на­кон што се 2022. го­ди­не по­ја­ви­ла ње­го­ва аме­рич­ка вер­зи­ја „Чо­век по име­ну Ото“, у ко­јој је про­дук­ци­ја, али и глав­на уло­га, при­па­ла То­му Хенк­су. При­ча ове дра­ме пра­ти жи­вот мр­зо­вољ­ног 59-го­ди­шњег Увеа, а кроз то­плу људ­ску при­чу про­жи­ма­ју се нео­че­ки­ва­на при­ја­тељ­ства, љу­бав, али и по­јам са­мо­ће.

Ива­на Ја­пун­џа