ДАНЕ КОРИЦА 53 ГОДИНЕ ВЛАСНИК ДРЖАВНОГ РЕКОРДА НА 10.000 МЕТАРА: Кроз живот корача осмехом, позитивним ставом, неисцрпном енергијом и девизом да рад, вера и храброст испуњавају човека и граде његову личност!

Најпре животна, затим и спорска прича једног од највећих српских атлетичара и репрезентативца, професора физичке културе, бившег генералног секретара Спортског савеза Србије, сада потпредседника Српског атлетског савеза је филмска. Човек, спортиста, професор, жива енциклопедија направио је паралелу атлетике и спорта некада и сада.

Како из садашње перспективе гледате на каријеру, да ли сте могли и више да постигнете или је то била реалност у том тренутку?

„Имао сам необичну ситуацију везану за почетак бављења атлетиком. Као 14 - годишњак због болести оба колена морао сам боравити у гипсаном кориту седам месеци у једној болници у Ловрану. Од лежања у тако дугом временском периоду мишићи на ногама су ми били потпуно атрофирали и нестали. Уследила је и туберкулоза плућа и продужен боравак у болници још три месеца.Док сам лежао у болници читао сам о успеху наших атлетичара посебно о Фрањи Михаличу и он ми је био звезда водиља у почетку моје тренажне активности у атлетици. Сигнрно сам могао постићи више у мојој каријери, обарао сам рекорде од 2000 до 10000 метара, али нисам успео освојити медаљу на Олимпијским играма и Европском првенству. На Универзијадама у Москви и Мадриду освојио сам златне медаље, на Балканским играма освоји сам преко 20 медаља, на стази и на кросу. Верујем да је један од разлога што нисам освојио медаље на шампионатима Европе тај што сам касно почео озбиљно да се бавим атлетиком. Касно сам ушао у атлетску причу из здравствених разлога, тек са 17 година, што је и за тадашње време касно. Упоредо са тренином радио сам и пуно радно време у фабрици под веома тешким условима” – каже легедарни Дане Корица.

Који су то моменти које ћете памтити целог живота, а везани су за вашу каријеру?

“Има много момената који се памте, али издвојићу следеће: 4. место на Првенству Европе у Хелсинкију 1971. у тркама на 5000 и 10000 метара. У обе трке поставио сам државне рекорде, а рекорд на 5000 метара који сам тада поставио оборен је тек пре три године. Мој рекорд на 10000 метара након 53 године још увек није оборен. Тријумф на најпрестижнијем кросу “Пет млинова” у Италији где сам победио светске трчаке и носиоце олимпијских медаља. Освајање бронзане медаље на најпознатијој поноћној трци у Сао Паолу 1971. Са радосћу се сећам победа на многобројним уличним тркама у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву, а посебно победе на 5000 метара на полувремену фудбалске утакмице Црвена звезда – Бенфика где је било више од 100000 навијача”.

Дуго сте у свету спорта и као спортиста и као спортски функционер. Направите паралелу спорт некада пре пола века и данас?

“Разлика је огромна, јер је спорт некада био искључиво забава, а сада је превасходно постао велики бизнис. Некада је било нормално да спортиста поред тренинга ради, а данас је то само редак случај. Сада су услови за бављење спортом далеко повољнији како по питању тренинга, исхране, медицинске и остале стручне помоћи, да не говорим о финансијском награђивању у свим спортовима. Ово је случај и конктрено у мом спорту, атлетици где су у данашње време услови за бављење атлетиком далеко повољнији него пре пола века”.

Шта је лакше за тренера, да води неког младог атлетичара (атлетичарку) или да буде тренер неке од селекција Србије?

“Сигуран сам да је лакше бити тренер младог атлетичара, него водити селекцију. Када си тренер репрезентације мораш различите амбиције и личности укомпоновати да функционишу као један, јединствени тим, иако су у основи индивидуалци. Ако се у томе успе, онда ће и резултати бити одлични. Да би се то остварило мора селектор да има велики ауторитет који је стекао својим лчичним резултатима на спортском пољу и prеthodnom раду са селекцијама”.

Колико се променила атлетика од оног доба када сте се Ви бавили активно трчањем и шта се променило у начину на који су радили тренери тада и како раде сада?

“Велика је промена, данас је много лакше. Од услова за рад, коришћење савремених технологија, квалитетне опреме. модерних борилишта, блискесарадње са успешним тренерима ван наше земље, размене мишљења, усавршавање на семинарима и рад са другим стручњацима од нутрициониста, психолога, физиотарапеута до стручњака за без опоравак после напорних тренинга и такмичења, финасијске стимулације за освојене медаље”

Шта чини једног тренера успешним. Прилаз атлетичарима, начин тренирања, вођења на турнирима?

“Успешан је онај тренер који са својим такмичарима постиже врхунске резултате у континуитету, са визијом и планом рада у дужем временском периоду. Ту је и примена савремених метода тренажне активности, уз блиску сарадњу са стручњацима из разних области. Сматрам да посебно треба обратити пажњу на младе атлетичаре да се не оптерете у време када још нису сазрели за велике напоре”.

Шта за Београд и Србију представља домаћинство Светског првенства у кросу?

“Овај догађај има велики значај за промоцију Београда и Србије као доброг организатора и домаћина. Значиће много за популаризацију ове врсте такмичења међу младим атлетичарима и ово ће бити велика промоција туристичког потенцијала Београда и наше земље” - казао је Дане Корица за сајт Српског атлетског савеза.