„ДНЕВНИК” У ОБИЛАСКУ ВОЈВОЂАНСКИХ ДВОРАЦА БУРНЕ ИСТОРИЈЕ И НЕИЗВЕСНЕ БУДУЋНОСТИ „Фантаст” потпуно напуштен ЧЕКА СРЕЋНИЈА ВРЕМЕНА
Према подацима који су у овом тренутку доступни, на територији Војводине постоји пар стотина двораца и летњиковаца некадашњих „великаша“ са овог подручја од којих је чак стотинак и под неком варијантом и категоријом заштите државе.
Сигурно најпознатији од свих је дворац „Фантаст“ код Бечеја који је подигла чувена породица Дунђерски, који је јесте под заштитом Покрајинског завода за заштиту споменика културе, али који делом због имовинско-правног спора а делом због изгубљене рентабилности, није у функцији већ три године. Некада избор број један за викенд излетнике из целе Војводине, комплекс дворца „Фантаст“ данас је потпуно напуштен.
Као и већина новинара „Дневника“ и сам сам посећивао „Фантаст“ много пута за последњих двадесет година. Још од прве приватизације ПИК Бечеја 2007. године у чијем склопу се налазио и „Фантаст“, преко стечаја и враћања у државно власништво 2010. године па нове приватизације 2015...
Као место које је прослављено деведесетих година чувеним дечјим серијалом „Фазоне и форе“, дворац „Фантаст“ су новинари „Дневника“ обилазили и због разних семинара, промоција и изложби које су ту одржаване, али је ова последња посета по мартовском сунчаном дану била потпуно другачија од свих. Први пут је екипа „Дневника“ доживела да у читавом комплексу нема ниједне једине особе.
Име добио по коњу
Дворац је грађен у фише фаза, а сматра се да је коначно завршен 1925. године. Познато је да је Богдан Дунђерски био велики љубитељ коња и да је имао сопствену ергелу која бројала и до хиљаду грла. Његов омиљени коњ био је Фантаст који је 1932. године победио у три трке на београдском хиподрому. Када је коњ угинуо, Дунђерски га је сахранио на имању, а лобања и бутна кост овог шампионског грла се чува и данас у једној од витрина у дворцу који од тада носи његово име.
Ресторан и хотел су затворени, животиње (нојеви, пони коњи, алпске козе) су надамо се некако збринути, сви помоћни објекти су празни, угашена је и ергела коња, двориште је прилично зарасло, а може се видети и доста смећа од знатижељника који још увек понекад сврате.
Сам дворац споља делује да је у прилично добром стању изузев пар напуклина на зидовима, а исто се може рећи и за све остале објекте комплекса. Црквица која се налази одмах иза дворца, недавно је детаљно реновирана као и један од велелепних улаза у двориште, али је велико незадовољство изазвала сеча старих стабала који су окруживали капелу. Неколико деценија стари четинари су посечени пре пар година када је комплексом располагао контроверзни бизнисмен из околине који је наредио да се стабла посеку. Против њега је поднета пријава, али обзиром да је у међувремену преминуо, на томе је и остало, а посечени балвани и даље стоје на гомили стотинак метара од капеле... Некадашњи рибњак на ободу имања је пресушио и зарастао у трску а неколико стабала око Фантаста је извалио ветар.
Међутим, упркос свим непријатним изненађењима ово место и даље оправдава своје име. Бели дворац са торњем и кулама који израња из шумарка усред војвођанске равнице.
Бројни трагови прошлости
Пар стотина метара од Фантаста, налазе се остаци још једног објекта који се везује за комплекс дворца. Наиме од некадашњег издвојеног летњиковца који је у једном периоду био претворен и у школу, сачуван је само улаз са прилазним степеништем, стубовима, надстрешницом и куполом на врху.
Његове капије, зидине, стари базен и даље су у добром стању, а сви објекти који се налазе око њега од штала ергеле, некадашње управне зграде па и биоскопа „Братство јединство“ се такође добро држе и употпуњују овај чувени комплекс који већ три године самује у бечејском атару. Иако можда нема ту романтичну ноту попут дворца породице Дунђерски у Кулпину где је Ленка упознала Лазу Костића што је касније довело до стварања наше највеће љубавне легенде, Фантаст такође носи у себи огромно наслеђе не само некада најбогатије породице у Војводини, већ и многих каснијих генерација које су ту долазиле због чега свакако заслужује да му се посвети пажња и да га за 20-30 година неки млади новинари „Дневника“ не би посећивали као још један давно напуштени и пропали дворац.
Нико Перковић