Војводина- украс државе Србије где се преплићу културе, али нема говора о некој новој нацији
Сведоци смо постојања, последњих година а у најновије време некако најинтензивније, идеји стварања некакве засебне војвођанске нације. Њени пропагатори и протагонисти се налазе међу појединим политичарима, јавним и културним радницима, новинарима, али и у делу академске заједнице и то међу разним струкама.
Идеја о аутономији Војводине изворно српска
Свима је заједничко, осим исте или врло блиске идеологије, неразумевање историјских процеса и злонамерно и једнострано тумачење историје, те непознавање ширег контекста. Свака регионална посебност има своју неку специфичност и генезу настанка. Када је у питању Војводина, мисао о њој се родила међу Србима у Хабзбуршкој монархији током 18. и посебно 19. века, у време буђења и стварања модерних нација. Та идеја се односила на засебну територију којом би Срби управљали у оквиру Монархије. Њени носиоци су били најобразованији представници оновремене српске елите, људи који су говорили по неколико језика и школовали се на угледним лицејима и универзитетима свога времена. Чак и идеја о аутономији Војводине као историјске покрајине између два светска рата у Краљевини Југославији била је изворно и суштински српска.
Нео-Војвођани се позивају на различитост кад им одговара
Међутим, савремено позивање на некакву засебну војвођанску нацију везује се искључиво за период недемократског и тоталитарног система који је завладао нашом земљом након 1945. године, а кулминацију имао у антисрпском уставу из 1974. године који је, према многим стручњацима за историју HH века, утро пут и распаду Југославије. Вероватно оно што је најневероватније код нео-Војвођана јесте позивање на мултикултуралност и различитост, али само у оном домену који њима одговара. Односно, док тај идентитет није српски, православни и док није везан рецимо за Србе из Републике Српске. Исто тако, не заборавимо да су њихови идеолошки очеви, партијски саборци доносилаца устава из 1974. године, срушили јерменску цркву у Новом Саду, а да су они на које се тако поносно позивају, рушили цркве и синагоге након рата, и вршили масовне злочине 1944. и 1945. године чак и над целим народима. О одузимању имовине грађанима Војводине, те црквама и верским заједницама да не трошимо речи овом приликом.
Са друге стране, читав простор данашње АП Војводине, је безмало миленијум и по простор на коме су се заиста укрштале и остављале свој траг разнородне културе. Та међусобна прожимања и утицаји од ове регије, као и многих других у Европи и свету, створили су један простор који је данас свакако украс државе Србије. Али предуслова за некакву нову нацију, сем у злонамерним главама, апсолутно не може бити.
Борис Стојковски, историчар