БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ТУРИЈА (3) Кога у Србобрану не опију, у Турији не избију и у Бечеју не окартају...

Одлазимо затим до Татић салаша, најпристојнијег угоститељског објекта у селу до којег се стиже преласком моста на Каналу ДТД. Објекат и околина су савршено уређени, окружени водом са свих страна па га зову још и “Салаш на три воде”. Рано је јутро, први смо гости, поручујемо кафу и ћаскамо са конобаром. Поред салаша је ергела са коњима, на савршено покошеној трави постављене су клупе са погледом на воду и село са торњем цркве који израња из сивих кровова.

На основу писаних докумената, зна се да насеље није било увек на садашњем месту. Првобитно село са далеко мање кућа и становника, налазило се на месту званом Клиса које је било знатно ближе Србобрану, одмах поред Црне баре, која је данас саставни део Великог бачког канала. Први становници тог старог насеља бавили су се претежно сточарством, живећи у земуницама и колибама. Према проф. Радославу Субићу, ово насеље је први пут споменуто у писаним изворима 1470. мада се често среће податак да је насеље настало 1426.  као и да је пар година након1650. било напуштено.

Ново насељавање извршено је у време Велике сеобе Срба 1690. под патријахом Арсенијем Чарнојевићем. Новопридошли становници оснивају насеље исто уз Црну бару само неколико километара низводније, на месту званом Кућерине, источно од Православне цркве. Постоји претпоставка да су нови становници донели са собом назив Турија, јер су дошли из предела око речице Турије, леве притоке Дрине, одакле су донели и своја породична имена. Међутим, сам назив Турија није толико редак међу топонимима, и постоји више речица под тим називом који је заправо изведеница од речи “тур” што је назив са старо дивље говече које је настањивало простор Евроазије, а које је истребљено у 17. веку масовним ловом… 

У просторијама “Кобасицијаде”  пажњу ми привлачи фотографија посете мештана села Турија на реци Турији у западној Украјини. Наиме, Турија је само један од српских топонима који су остали у Украјини након што се становништво досељено у сеобама у 18. веку у међувремену асимиловало. Наиме, средином 18. века након коначног одласка Турака са подручја данашње Војводине разграничена је Потиско-поморишка војна граница, а Срби који су на том подручју живели као граничари остали су без посла. Прилика за преживљавање без војне плате скоро да нису ни постојале, па су кренули у сеобу. Из Русије су добили позив да населе територију запорошких козака, и кренули су. Више од 220 породица са свом имовином на леђима прешло је тај пут од 1.364. километра. А тамо их је дочекала земља коју им је доделелила Јелисавета Петровна, кћи Петра Великог и Катарине Прве. Поделила им земљу на којој „од стварања света нико није живео” забележио је српски војник Симеон Пишчевић у својим „Мемоарима”. Ту је 1753. настала провинција Нова Србија (Нова Сербија), на територији данашње Кировкрадске области у Украјини и војничко-ратарска насеобина Славјеносербија на подручју реке Лугана. 

Српски досељеници су у значајном броју почели да подижу своје насеобине, а давали су им имена својих родних места те се данас у срцу Украјине налазе вароши Панчево, Смедерево, Земун, Вараждин, Вуковар, Бечеј, Сентомаш, Чонград, Сомбор, Турија, Мошорин, Бешка и многих других. Поред топонима, веома често се може наићи и на презимена као што су Хорват, Вујић, Милорадовић, Стратимировић, Удовички, Аврамов, Степанов... 

Историјски подаци све до Првог светског рата углавном су расветљени на основу писане заоставштине Српске православне црквене општине. Према тим подацима, у Турији 1715. има 20  пореских обвезника, а 1722. већ 41 кућа плаћа порез. На попису становника из 1720. јављају се презимена Јелић и Главарданов, која су се одржала до данас, па се сматра да су она и најстарија у селу. 

За разлику од Србобрана, Туринци нису дозволили колонизацију не само мађарског и немачког становништва, већ пуна два наредна века ниједан “дођош”, па ни Србин, није могао да се насели овде. Иако се становништво одликује великим гостопримством и предусретљивошћу, национална гордост, родољубље и пожртвованост су најважније особине Туринаца кроз све векове њиховог постојања. Због тога је Турија од свог настанка насеље са готово чисто српским становништвом. А што се тиче преке нарави Туринаца, и дан данас се препричава прича да су све до недавно сваког дошљака који би се из било ког разлога обрео у Турији и ту се замерио некоме или се загледао у неку девојку, локални мангупи водили на месно гробље да плаче за својим прецима. Ако збуњени несрећник није имао никог свог ближњег сахрањеног ту, мангупи би га тукли док не заплаче, под изговором да кад већ не плаче за својим прецима, нека онда бар оплакује њихове. Одатле и стара изрека: „Кога у Србобрану не опију, у Турији не избију и у Бечеју не окартају, тај није био у Бачкој!”

Турија је позната и по посебним, туринским брицама – џепним преклопним ножићима, чакијама. Само што је туринска брица мало већа него што је то уобичајено. Кажу Туринци да права туринска брица, кад се стави отворена у флашу пива, треба два прста да вири из флаше, то јој је мера. 

Времена кад су дошљаци плакали на туринском гробљу и кад су у тучама радиле туринске брице су давно прошла. Сада је брица искључиво сувенир који за успомену из Турије сваке године понесу хиљаде задовољних и лепо угошћених посетилаца Кобасицијаде. Налази се и на логоу Кобасицијаде, а практичну примену има само за сечење сланине и надалеко чувене туринске кобасице.

Почетком 20. века Турија је била богато и развијено село. 1907. кроз Турију је прошла железничка пруга Врбас – Бечеј. Позориште је основано 1911, а први телефони су уведени 1913.

Тужну слику данас пружа оно што је остало од Железничке станице у Турији подигнуте исте 1907. године када је ту прошла пруга. Зграда је потпуно запуштена и обрасла у коров.  Иако је ова пруга још 1976. затворена за путнички саобраћај, до 1994. су саобраћали теретни возови.  2022. одлучено је да пруга као нерентабилна буде потпуно уклоњена.  

У самом објекту је неко до скора живео, ту је комплетан намештај, шпорет, фрижидер, телевизор, радио-апарат и комплет порцуланских тањира… 

Роберт Чобан