(ФОТО) ДНЕВНИК У СТАРОМ ЖЕДНИКУ Ко је остао, нема се зашта ни селити

Међутим, пре него што и стигнете до жуте табле с називом овог места, најпре вас дочекује низ салаша с леве и десне стране, а како смо сазнали, у околини их има више од 200! На већини тих имања људи живе 365 дана у години, док се преостала користе као  викендице.

– Кад се одузме бар 300 људи са званичног пописа становништва, можемо рећи да нас је на спавању око 1.400 – каже нам секретар Месне заједнице Стари Жедник Никола Копања, додајући да у селу живе Хрвати, Мађари, Буњевци, Срби... – Сви се лепо слажемо и све то добро функционише код нас, немамо проблема што се тога тиче, није било чак ни деведесетих. Иначе, наши људи иду у Немачку и Мађарску, неки од њих се врате, неки не. Али, рецимо, има десетак украјинских и руских породица које су се доселиле овде и њихова деца иду у наш вртић и школу.

Разлог зашто су се одлучили баш за Стари Жедник и даље је непознат, али наш саговорник нагађа да је одлука пала на ово место јер су куће и након поскупљења и даље јефтине, те се крећу од 15.000 евра. А ситуација у селу је таква да има свега можда још десетак празних и спремних за продају...

– Сви који су нам се доселили су фино прихваћени, нема никаквих проблема, бар се нико није жалио до сада. Исплати се људима да овде живе, нарочито онима који се баве пољопривредом, па још ако имају имање и своју кућу, те нису више подстанари у граду. Наравно, због посла многи сваког дана иду за Суботицу, али има и оних који се баве само пољопривредом или пола-пола – вели наш саговорник.

Оно што додатно доприноси опстанку Старог Жедника јесте новоизграђени вртић у ком има око 40 малишана, али и чињеница да је место „покривено“ аутобуским превозницима као какав велеград! Јер, како смо на почетку и рекли, куда год да се крене, кроз Жедник се мора проћи...

– Ми немамо потребе за дивљим таксистима, додуше и полиција је три месеца стајала на кружном току и контролисали све живо, па их ни зато нема – додаје Копања, коментаришући да прометност села има и лошу страну, јер возила тутње кроз место а не постоје никакви успоривачи брзине. – Хтели смо да ставимо лежеће полицајце, али они нису дозвољени јер је ово регионални пут, а речено нам је да ни семафор није решење. Зато су нам ставили бројаче брзине, али не значи то ништа. Значи само кад је полиција на кружном току, ту на ћошку, што је погрешно асфалтирано па више ни не личи на кружни ток.

Шта ће од те раскрснице једног дана (опет) бити, нико не зна, али оно што је врло извесно јесте да се кренуло са санацијом Дома културе и то најпре са унутрашњим радовима илити сређивањем две просторије које би имале вишеструку намену. Можда би то мотивисало мештане да се поново организују и реализују разне културно-уметничке активности, будући да у Старом Жеднику можете или да играте фудбал или идете у лов.

– Пред нама је увек крпљење и сређивање свих постојећих улица у селу, будући да је асфалт у јако лошем стању. Такође, следеће године ће бити завршена пројектно-техничка документација за канализацију, али оно што нам је најнеопходније у селу јесте стоматолог! Некад смо га имали, али је престао да ради јер није било промета – појашњава секретар Месне заједнице Никола Копања, додајући да у амбуланти сваког дана имају лекара опште праксе, док је некад долазио и педијатар.

Леа Радловачки

Још на самом крају 15. века спомиње се село на пустари под називом које и данас носи – Стари Жедник, наводи се у „Географској енциклопедији насеља Србије“ Србољуба Ђ. Стаменковића, што је уједно и једино место где се може пронаћи нека информација о историјату овог места. Даље, након протеривања Турака, Жедник улази у састав суботичке општине и све до 1978. године представља једно насеље које је сачињено од седам делова: Доњег Верушића, Новог Жедника, Палоаца, Старог Жедника, Зобнатице, колоније Жендик и Жедник салаша. О самом називу места нема података.

Ипак, о детаљима интересантне прошлости Старог Жедника најбоље говори историјат сеоске основне школе која датира из 1832. године, а који се налазе на сајту данашње школе. Штавише, у селу су до 1906. постојале две школске зграде које су носиле назив „Први српски устанак“, а потом и „Цвијина школа“. Након поменуте године, па све до 1921, саграђена је прва школска зграда од тврдог материјала и звала се „Вукова школа“, да би шест година касније саграђена још једна – „Други српски устанак“. Међутим, од 1952. основана је потпуна основна школа која је своју нову, модерну зграду добила 1971. године, од када носи назив „Пионир“.